09 jul Dve Ivane

Miris arhivske građe i njena slika na stolu. Tek joj je dvadeset i prva, ali njene oči su izvor ozbiljnosti i posebne strasti koja osvaja muška čula. Fotografisana iz profila sa blagom tugom na licu, prefinjena, u zimskom kaputu i prćasti nosić… Drveni ram koji se uklapa savršeno na stolu i gomila papira koje treba srediti. Međutim, Nenad samo zuri u njenu sliku i traži davno izgubljenu ljubav u njenim očima – jednu drugačiju Ivanu sa istim sklonostima ka pisanju.

„Imaju istu dušu. Ona nekad, hladna i bezobzirna, ali znam nekada me je volela. Ova sada, mlada, željna igre i ludosti, emotivno skrhana devojčica – svako bi je poželeo.“

Ivana u svom potkrovlju, u gomili knjiga traži Nenadov rokovnik i čita pisma stara desetak godina, upućena onoj hladnijoj Ivani, a nikad poslata. Izjeda je ljubomora prema dotičnoj personi, ali ne priznaje to ni sebi, ni drugima.

„Ona je bila samo senka, jedan ideal neispunjenog momačkog života, neosvojena medalja iz rata 1999. Ona nije ja, niti sam ja ona. Ja sam njegova supruga, ljubav, strast, njegove oči, majka njegove dece…“

Bol je nepredvidiva. Sutradan, u toku radnog vremena, njen telefon neobično zazvoni.

„Čekam te Ivana! Ispred sam.“

Zagrljaj je oterao sve gledaoce sa strane. Nastao je muk i tišina. Neko drugi je na tren razbio sivilo braka – u nečemu poseban i drugačiji. A brzo je otišao. Neće se vraćati, zato što se ista lasta nikada ne vrati istom gnezdu.

Papiri, ram isti, drveni… u ramu zamišljena Ivana.

Autorka: Ivana Lekić

Izvor fotografija: pinterest.com