15 sep DVANAEST SATI DUNJE NOVAKOVIĆ

Anđeli

            Kobilu su držala dva pomoćnika, dok je vlasnik životinje pokušavao da je tapšanjem po njušci i vratu barem malo primiri. Međutim, zver je znala šta joj se sprema. Nešto se nije poklopilo. Tvrdila je pazar. Rzala je i ritala se zadnjim nogama tako da je izgledalo kako će poleteti. Postalo je opasno i za ljude oko nje, kao i za pastuva kojeg su uveli u koral. Mužjak je bio pomamljen. Crvena ralica je visila i slinila, dok je on nemoćno pokušavao da zaskoči kobilu i uvali se u nju. Ženkica je škljocnula zubima dva-tri puta, trupnula prednjim kopitima i ispiškila se. Onda je još dva puta štrcnula mokraću. Mužjaku ništa nije bilo jasno. Hoće li, neće li? Navalio je na nju, propeo se na zadnje noge, upravio pol u rupu i krenuo, ali je brzo cimnuo u stranu – kobila se ritnula baš kad je hteo da joj padne na leđa. Još malo mokraće, rzanja i prašine koju dižu napaljene životinje. I džaba što su je držala dvojica, što je treći milki i moli i zove po imenu, džaba što konj u mošnicama krije kvalitetnu spermu, kobila se ritala i bacakala, negodovala, neće joj se i hoće.

            Veselin Veca Veković sve je to posmatrao nalakćen na kapiju tora. Obučen u beli, musavi mantil, kaljače i sa reklamnim kačketom na glavi, prebirao je jezikom po ustima ostatke sendviča koji je pojeo za doručak. Njemu je to što kobila nije htela da se pari predstavljalo mali problem. Znao je da će uskoro da ga pozovu po nadimku i kažu mu da ga dovede, tog jadnog konja koji će biti supstitut dok se furija ne smiri. On će da se teško odvuče do štale, podmiti lažnog jebača kockom šećera, stavi mu ular i uzde i dovede ga do ograde. Pastuvčinu će, dotad, već da sklone da izduva i da se sačuva za pravo trpanje, a jadničak u njegovim rukama toliko će da se popali od kobile u teranju da će mu se crveni penis odmah pojaviti među nogama i toliko će biti omamljen smradom iz ženke da će bez ikakvog nagovora ili podmićivanja da kidiše na nju, a ona će ponovo da se buni, da se izvija i skače, da frkće i negoduje, čekajući ko zna šta da joj klikne u glavi, ne bi li onda, najednom samo kao smrt stala, zadovoljno zarzala i pomerila repinu u stranu, puštajući blesana da se ponada kako će se ubrzo razbaškariti u njoj. Ali taj trenutak je najbitniji. Dvojica koji su odvukli pastuva u stranu brzo će da ga dovedu nazad do kobile, a on, Veca, skloniće prevarenog u stranu (u tome će mu pomoći još jedan radnik) i pastuv će moći nesmetano da prodre u kobilu, iscima se nekoliko puta i pusti seme da slobodno teče u goropad.

            Veco, dovedi Đoleta.

            Veca se cimnu od ograde u jednom pokretu, šmugnu kroz kapiju i zatvori je za sobom, hitajući do boksa sa jadničkom. Čim su mu jake slike životinjskog seksa nestale pred mrežnjačama, pomislio je na svoju dragu Dunju – onu iz naslova – i tako je otpočeo poludnevno mučenje samog sebe; izgladnjivanje emocionalno u kojem je bezrazložno upirao svaku sinapsu ka njenom obliku i liku, znajući pritom vrlo dobro da će je videti tek za dvanaest sati, u devet uveče.

            Đole je smeđ, prelep konj kojim bi se svaki poglavica podičio, ali na Negradskom hipodromu služi za to sramno čikanje, pa je Veselinu uvek bilo žao kad bi morao da ode po njega. Podmitio ga je, sačekao da sažvaće slatkiš, pa ga je zauzdao i izveo iz boksa, polako šetajući nazad, razmišljajući da li je u redu da Dunji večeras pokloni neku knjigu. (Šta li je čitala, nije imao pojma. Da li da pozove Dragana, njenog još školskog druga sa kojim je jako dobra, pa da od njega sazna da li je nešto skoro pominjala jer njemu retko kad priča o književnosti. Ti ne čitaš. Stalno je izgovarala, uvek s osudom.)

            Sa kobilom je bilo sve kako je Veca i zamišljao, odnosno predvideo, to jest, hiljadu puta već video i iskustvom znao redosled.

            Ubrzo je vratio Đoleta među ograđeno seno i dao mu još malo šećera, sve vreme piljeći u iziritiranu i dalje isplaženu kurčinu oblivenu znojem požude.

            Zatvorio je Đoleta i otišao da vidi da li treba još nešto da se uradi. Parenje je bilo završeno, bilo je još svašta da se pozavršava na hipodromu i ergeli, ali ništa tako bitno i senzacionalno. Veselin je odahnuo – obavljajući lagane poslove, barem će moći na miru da razmišlja o Dunji; kao mantra – om, om, om; Dunja, Dunja, Dunja; nja, nja, nja.

            Posle posla, nije mu se išlo odmah kući, već je odlučio da ode do knjižare i definitivno počasti svoju ljubav knjigom. Voleo je da se priseća trenutka kad je prvi put shvatio da je zaljubljen u Dunju i da je ona jedina žena za njega. Video ju je među konjima; trener ju je vodio od zveri do zveri i upoznavao, terao je da ih mazi i pipa – tobože, plašila se da je ne ujedu – i davao joj grickalice da im nudi, ne bi li se ona navikla na njih i oni na nju. Smejala se. Toga se sećao. Smejala se, zaslepljujući belinom zuba, svaki poseban pulsar, toliko silan i bleštav i lep i strašan. I tad mu je bilo jasno, shvatao je to, iako odmah nije sebi priznao. Nešto slično sreći, opštoj i svepopunjavajućoj. Kao kad se ptica posere u letu i govance sleti nekome na teme, isto tako se i ovo desilo slučajno i na trenutak ga je uplašilo, pa nasmejalo. Sreća, kunem vam se.

            Nastavio je da je viđa po hipodromu, sve više mu se dopadala i raskravljivala smrznute delove njegovih nadražaja, dok je jednog dana nije video sa trenerom. Ljubili su se, a samo nekoliko sekundi kasnije, nedovoljno da Veca shvati šta je uopšte posmatrao, skidali su se, hitro i divlje. Izgledalo je kao da ih boli, stenjali su i pritiskali se jedno o drugo, trljali i grizli, sve dok se trenerovi guzovi nisu skupili i stresli, a Dunja otpustila kratki, ali glasni smeh, nakon čega su se na brzaka obukli i obazreli da ih neko slučajno nije video. Veselin je bio skriven staklom i suncem koje je bleštalo i bilo o njega tako da nisu mogli da ga vide, ali on je njih jasno gledao i to ga je povredilo. No, kako se ispostavilo, trener je ispao svinja prema Dunji i ona ga je zamenila, a Veca je više nije viđao da bludniči po hipodromu, pa je skupio hrabrosti da joj priđe i upozna se sa njom.

            Sve posle toga je, kako se kaže, istorija.

            Prodavac u knjižari mu se približio na manje od pola metra i ozbiljno narušio nešto što bi Veca okarakterisao kao privatni prostor, pa se brecnuo na prodavčevo naučeno pitanje da li može da mu pomogne. Ipak, promrmljao je izvinjenje i upitao mladića s naočarima šta je popularno. Pošto je poznavalac savremene književnosti nabrojao pet-šest naslova i isto toliko autora, međusobno sve to upoređujući i dajući kratke, zajedljive, tviteraške komentare, Veselin je bio još zbunjeniji i manje odlučan.

            Pa, dobro, šta bi ti kupio?

            To je za vas?

            Uvek kulturni i persiranju skloni.

            Ne. Za moju devojku.

            Aha. Recite mi, šta voli da čita?

            Veca je slegao ramenima i okrenuo se oko sebe, ne bi li spazio poznate korice ili ime autora koje mu je, možda, ostalo u mozgu.

            Ne znam.

            Prodavac se namrštio, uzdahnuo i pokazao rukom na najširu policu.

            Ovde vam je sve što je danas popularno, a može da se čita. Nema čiklita i sličnih užasa.

            Veca je klimnuo glavom, kao da razume šta je ovaj drobio, pa se zadubio u more naslova i korica, na kraju odlučivši da uzme nešto što mu se činilo zanimljivo samo po naslovu.

            Evo, uzeću ovu.

            Prodavac je prihvatio knjigu, ošacovao i nasmešio se.

            Dobra je, čitao sam. Svideće joj se.

            Krenuo je ka kasi, a Veselin ga je pratio u stopu, slušajući još detalja o toj knjizi koje je odmah zaboravljao.

            Sačuvajte račun. Ako je slučajno već ima. Pa zamenite.

            Veca je klimao glavom, a prodavac je obrisao cenu, razmagnetisao sigurnosni sistem sa knjige, izbacio račun, uzeo pare i poželeo Veselinu prijatan dan.

            Pet posle podne. Pred Veselinom dugačke od sunca teške ulice Negrada. Oznojan je i žedan, izmučen kupovinom i naporom izbora. Veselin je, kao i većina ljudi, voleo da mu što više stvari u životu bude već određeno. Ako bi morao da bira, unervozio bi se, bilo bi mu nelagodno što mora da zaustavlja bitisanje zarad odluke.

            Stvar je, ipak, bila jasna – mora da se dovuče do hlada, počasti sebe pivcem i porazmisli malo o Dunji, a možda i pročita knjigu (nije dugačka, svega sto pedeset strana) dok gucka pivo kraj Nerekave.

            Pivo je pijuckao, ali knjigu je, naravno, ostavio u kesi, kraj sebe. Izvadio ju je u jednom trenutku, prelistao, pročitao nekoliko redova i pošto su se likovi i događaji iz knjige uvek pretakali u Dunjinu sliku, odlučio je da prestane i, jednostavno, samo o njoj razmišlja.

            Izvadio je mobilni i listao po mnogim slikama u kojima je zarobio trenutke sa Dunjom Novaković. Svako njihovo viđanje bilo je zabeleženo iz raznoraznih rakursa i kroz najrazličitije planove i filtere. Najviše se zadržao na slici njenog dupeta. Slatkog, malog dupeta, isturenog toliko da je Veca često zamišljao kako polaže glavu na vrh guzova i tu spava. Voleo je i da joj skida farmerke, pa da gleda kako joj majušne gaće jedva zaustavljaju svu masu belih oblutaka. Kad joj pokretima nežnim i proračunatim, hiljadu puta uvežbavanim, svlači gaćice i razotkriva dlakama skriveni procep i usek guzova. Kad joj razmakne dupe i pred njegovim očima se rascveta bordo ruža čmara. Kad joj jezikom nežno obliže ivice grotla, a ono se skupi i opusti, pozove ga unutra, pa vrškom jezika zaburgija po prvih nekoliko milimetara creva, a onda se sruči svom dužinom jezika i dobrano ispita Dunjinu unutrašnjost. Kako stenje.

            Cika prolazeće dece na biciklima ga je cimnula, naterala da se presamiti i stavi majicu preko nastalog klobuka. Pošto je nadražaj bio toliko jak, vizija tako jasna, preejakulat je pronašao put u vanjski svet u vidu masivne fleke na njegovom šortsu. Znao je da mora da prestane sa mislodunjevljem, da se erekcija izduva, a fleka nestane od toplote. Stoga je, zaista, uzeo knjigu i čitao je dobrih pola sata. Nije mu se činila preterano zanimljivom, ali malo koja jeste. Što se njega ticalo, vikend romani o Kuburi, poslednjem hajduku, bili su sve što mu je od književnosti trebalo.

            Ma koliko da je izbegavao odlazak kući, viđanje sa Dunjom se bilo približilo – sedam i petnaest – i morao je da se vrati domu i ocu (Ivanu) zarobljenom u njemu.

            Kratka pozdravljanja, pitanja kako je bilo na poslu, odnosno u šetnji po parku, da li je gladan, nije, a da li je jeo, jeste i ostavio mu je dve punjene paprike, hvala, i pitanje šta je to u kesi.

            Veca nije želeo da priča o Dunji sa svojim ocem. Mislio je da je ovaj star i usamljen, da to malo prijatelja i komšija što ima čini njegov društveni život apokaliptično depresivnim i praznim, da je smrt Milice, majke Vecine, označila tog čoveka kao bogalja, emotivnog i fizičkog. Ko je onda on, njegov sin koji treba da mu pomogne iz naklonosti i zahvalnosti zbog obavezujuće roditeljske ljubavi, ko je, dakle, on da mu priča kako je srećan, zaljubljen, kako se šeta slobodan i velik, kako živi, dok Ivan umire.

            Nije ni hteo da mu kaže za nju, ali ona je jednom, nenadano, svratila u njihov stan, ne bi li Veselinu pozajmila obećanu knjigu koju mora da pročita, a onda ju je Ivan uveo unutra i ne želevši da čuje ne kao odgovor, praktično je primorao da posedi sa njim, popije kafu i popriča. Veca se vratio sa posla negde nasred njihove priče, otrpeo kao batine sedenje u tom okruženju, a kad je Dunja otišla, morao je da odgovara na niz neprijatnih pitanja o njihovom odnosu i društvenom statusu. Ivanu tu mnoge stvari nisu bile jasne, ali mu je Veselin, na kraju, rekao da mu je dosadan i da ga ne pita više ništa, što je Ivan i uradio.

            I?

            Šta i?

            Šta ti je u kesi?

            Knjiga.

            Od kad ti čitaš?

            Nije za mene.

            Aha. A šta vam je danas. Godišnjica?

            Ivan se krivio na fotelji ne bi li bolje osmotrio Vecu, koji je iz plakara u drugoj sobi vadio odeću i upoređivao šta sa čim bolje ide.

            Ne. Onako ću da joj poklonim.

            Lepo, lepo.

            Bio je toliko nedolučan da se, na kraju, i Ivan uključio u kombinovanje odevnih predmeta.

            Osam i dvadeset tri, Veselin i Ivan sede ispred televizora i gledaju film; odnosno, Ivan ga gleda, smeje se i komentariše replike, a Veca zuri u kocku i nervozno tapka po ekranu mobilnog telefona, obučen samo u gaće – ne sme da dozvoli sebi da se, sveže okupan i namirisan dovoljno da ga čovek može okačiti o retrovizor, oznoji – čeka da sat pokaže osam i trideset pet, pa da se spremi i krene ka kafiću u kojem su se dogovorili da se nađu.

            Osam i trideset jedan, poruka. Veca je drhtavo podigao telefon, srce mu zabrundalo kad je video da mu Dunja piše. Javljala je kako će da kasni deset minuta. To je tako ličilo na nju. Veselin se osmehivao, pisao kako nije problem, da i on ima još nekoliko stvari da obavi, te da će se taman naći u devet i petnaest. Svaku rečenicu je zakitio sa po dva smajlija, a na kraju je poslao i stiker pčelice koja je stalno u pokretu. Dunjin odgovor je izostao, a Veselin je nastavio da sedi u gaćama i pilji u televizor, petnaest minuta duže nego što je planirao, pa se obukao, pokupio knjigu u kojoj je, u međuvremenu, nakitnjastio posvetu i pošao na dejt.

            Stigao je u kafić Mažino linija pet minuta ranije. Bio je sav znojav od uzbuđenja i žurbe, ali nije, naravno, bilo potrebe da hita jer je Dunja došla tek u pola deset. Kad ju je video kako stupa u popunjenu baštu kafića, premro je. Izgledala je prelepo – kosu je svezala u crnu rupu-punđu, uvek našminkana, ali ne previše, tek da istakne šta treba na iovako savršenom, oblom licu prćastog nosa i ogromnih, tamnih očiju. Njena vitka figura ugurana u majičicu na bretele i šortsić od džinsa je spretno i odlučno pronašla putanju između izmaknutih stolica, gostiju i stolova prepunih pića i prišla Veci, šireći usne u osmeh i izvinjenje.

            On ju je poljubio kao oroz, nežno i sa zebnjom polažući usne na puder njenog obraza, pridigao se, pritom, pa naglo seo, govoreći:

            Ma nema veze. Sad sam i ja stigao.

            Podigao je čašu popijenog piva ka konobaru, pokazao kažiprstom druge ruke na nju, pa je napravio znak viktorije kažiprstom i srednjakom, a dobro uvežbani znakovni prepoznavalac pijanih želja je klimnuo glavom i očas posla su se pred njima našla dva pivca.

            Pa šta ima, kako si?

            Sve po starom. Evo, ovo je za tebe.

            Knjiga! Jao, hvala ti. Nisam čitala ovu, a Marija mi je preporučila još odavno.

            Kažu da je dobra.

            Nego, moram odmah da ti ispričam šta mi se desilo. Zato i kasnim.

            Šta? Nešto na poslu?

            Ma jok. Nećeš mi verovati.

            Pa reci!

            Bila sam posle posla na bazenu. Sama sam otišla da se malo sunčam. Nije mi padalo na pamet da ulazim u vodu. Ceo Negrad je na bazenu. Voda je kao bara. Užasno. Ali, volim da se sunčam pored bazena. Pa znaš već. E, i dok sam se sunčala, prišao mi je, naravno, neki smarač.

            Strašno. Mislim, kako ljudi ne kapiraju da želiš da budeš sam.

            Pa da. To ni meni nije jasno. Dobro, ajde, nisam čitala ili imala slušalice. Ono, blejala sam.

            Svejedno. Nije u redu.

            Znam. To sam mu i rekla. Ono, krenuo je da me smara nešto, kako se zoveš, ja sam Željko i ti fazoni.

            Seljak. Koga briga što je on Željko.

            Pa to. I ja krenem da ga skidam s kurca. Dečko skloni se, uživam i tako te stvari. Standardne odjebalice.

            I?

            I ništa. On ostao tu još neko vreme. Nešto je mucao. Zbunio se. Mislio je da sam sto posto gotova. Mislim, lik izgleda kao bomba. Napucan, trbušnjaci. Preplanuo tu na bazenu. Vidiš ga, ceo dan je tu, radi sklekove i sunča se.

            Strašno.

            Ma da. Vidim ga posle, tu je sa drugarima. Takvi su svi. Pilje u mene. Znam da pilje iako imaju naočare. Pa i ja sam imala naočare, pa sam piljila u njih. I onako, mahnuo mi par puta. Kao, faca je. Nemam ja šanse, njegova sam i to.

            I šta je bilo?

            Ništa. Krenem ja polako kući. Već je bilo kasno, već su i zatvarali bazen jer vaterpolisti imaju trening od osam valjda. I dođem ja do bicikla. Otključam lanac, sve se namestim. Kad, pukla guma.

            Nemoj da pričaš.

            Nisam ni izvalila. Sigurno sam je probušila tu, kad sam stigla. Znaš da oko bazena stalno bleje neki klinci. Cirkaju, pa razbijaju flaše.

            Ma znam. Ne volim ja bazen.

            Ma, da, bez veze je. Nego, ja popizdela. Probušena guma, treba da stignem kući. Ako guram bicikl, zakasniću sa tobom da se vidim bar sat vremena. Još dok se spremim… A i treba mi bajs ujutru za posao. Moraću da menjam i gumu kad se vratim. Ma, haos u glavi. Ono, baš mi je pokvarilo dan.

            Mogu samo da zamislim.

            Užas. Znaš ono kad ti nešto baš sjebe dan, a sve je bilo kako treba.

            Aha.

            E, i sad ja tu psujem, vrtim se u mestu. Pipkam gumu, ne znam šta da radim.

            Pa što nisi zvala, mogao sam da dođem po tebe?

            Pa slušaj. Vrtim se ja tako, kad priđe mi onaj tip.

            Željko.

            Da, Željko. I odjednom nije bio onakav kao pored bazena. Bio je baš ok i normalan. Nije me muvao i smarao. Nego se ponudio da me odbaci gajbi. Ja prvo nisam htela, ali malo smo tu popričali. Ono, ko je, šta radi, ko sam ja… I kao, ajde. Idemo. Utovario on bicikl u kola, odvezao me kući. Onda je navaljivao da ispadne džentlmen do kraja. Kao, da mi popne bajs. Ja ne znam šta mi bi. Valjda sam bila sluđena ili opaljena suncem. Otkud znam.  A i bio mi je nešto sladak dok smo se vozili do mene. Pričao mi je kako radi u Crvenom krstu, stalno su na nekim akcijama, a kad nisu voli da dođe na bazen.

            Znači neki kul lik?

            Ma da, skroz. I ponese meni on bicikl gore. Ja ga još pozovem u stan. Kao, na ledeni čaj. I on prihvati. A nadala sam se da neće. Međutim, uđe on kod mene, sipam ja čaj… E, da li mi veruješ da ne znam ni kako ovo da ti kažem, ali ja sam se pojebala sa njim. Hahaha. Tek tako. Ja sam njega startovala. Razumeš. Samo mi je došlo.

            Ladno. Kakva si kraljica.

            E, bukvalno sam se tako osećala. A on je bio malo zbunjen, videlo se. Kao ono kad sam ga odjebala na bazenu. Tako je izgledao. Imao malo tupavu facu. Zblanutu.

            I šta je onda bilo?

            Ništa. Pojebali smo se i otišao je. Ali smo razmenili brojeve. Sladak je. I šta znam. Videćemo se sutra. Na bazenu. Rekao je da ne ide sa drugarima, nego će da izbleji sa mnom. Kažem, sladak je. Mislim da sam, na kraju, ja njega prepala.

            Pa strava. Je l’ se barem dobro jebe?

            Kô mašina. Ali mica je, onako, bio je nežan. Kao, vladao je situacijom. Znaš da ja tako volim, pričala sam ti za Ogija i to.

            Aha.

            E, pa, i ovaj je onako dominantniji. Ali je nežan. Vidiš ga da želi da ti bude lepo.

            I bilo ti je lepo?

            Jao, jeste. Vidiš da sva blistam!

            Veca je insistirao da plati po tri piva što su popili, ostavio bakšiš konobaru, poljubio je Dunju u isti onaj obraz, oprostio se sa njom i tromo, pretromo krenuo praznjikavim ulicama do kuće, sekući dan koji je taman počinjao treću smenu.

            Negde na pola puta do stana, iz Veselina je grunulo, letnji pljusak, silovit i nagao, ali kratkog veka. Nije u njemu bilo mnogo tuge. Sve je to njemu bilo vrlo dobro poznato. Ipak, uvek mu je bilo teško kada bi morao da odigra ulogu najboljeg druga do kraja. Uvek bi mu bilo teško kad Dunja ne bi ni ošacovala posvetu, a kamoli da je prokomentariše ili da shvati kako je on voli i baci mu se u naručje. Nije on preplanuo i nabildovan, ali nije ni nakaza. Zašto ne bi bila sa njim? I on bi je nežno, a dominantno jebao po čitav dan, čim bi shvatio šta ta konstrukcija tačno znači. Ali bi se trudio da shvati i ne bi prestajao dok je ne usavrši. Bili bi to prelepi seksualni odnosi u trajanju od po sat-sat i po svaki, sa višestrukim orgazmima, poboljšanim ljubavlju. Jer njene veze i vezice nemaju veze sa ljubavlju, ona, u stvari, mislio je Veca, ni ne zna da voli, već samo da žudi i ispunjava se kratkoročno, ali on bi mogao da je nauči šta je to kad se neko ljubi.

            U stanu, Ivan je dremao ispred upaljenog televizora. Na kauču, pored njega, sedela je usnula komšinica Olja. Veselinovo pripito borenje s ključaonicom i kvakom ih je razbudilo, Olja se izvinila, cokila Ivana u ugao usana i otišla kući.

            Je l’ joj se svidela knjiga?

            Veca je već bio u drugoj sobi, svojoj, skidao se i spremao da legne u jedva namešten krevet. Ivan se pojavio u dovratku, naslonio glavu na ragastov i posmatrao ucveljenog sina kako se, kao crv, penje na ležaj i puhće, ubrzano dišući od alkohola i tuge koja se kao granata opet raspukla po celom njegovom telu.

            Šta se desilo?

            Šta misliš da se desilo?

            Veca se okrenuo na stranu, sakrivši suze potiljkom, a Ivan je zavrteo glavom na to beboplačje, odmahnuo rukom i promrmljao:

            Konju jedan.

            Sutra ujutru, na poslu, Veca se osećao loše. Ne zbog piva, bio je u treningu i iako ga je lupnulo po glavi, bila je to nedovoljna količina da ga otera u mramorno stanje svesti. Osećao je mučninu i želju da vidi Dunju, da se prišljamči vratima stana, dok se ona i Željko kidaju, i da prisluškuje, sve dok ne postane dovoljno otupeo da se samoubije.

            Ipak, posao leči sve nervoze, pa je ubrzo bio zaboravio na jučerašnji sram i prepustio se problemima ergele.

            Kad je prošao pored Đoletovog boksa, konja nije bilo. Znao je da tog dana nema nijednog parenja. Zato je zaustavio nekog džokeja koji se muvao tuda i pitao ga da li zna gde je životinja.

            Ujeo je Dekija sinoć, dok ga je timario.

            Stvarno? Zašto?

            Ne znam. Odjednom. Ritao se celu noć. Mislim da su ga odveli u mesaru.

            Džokej je nestao ispred Vece zakucanog pogleda u vratnice boksa. Zamišljao je konja koji je bio dobar samo kao jedna duga, crvena cilindričina; zamislio je Đoleta kako ga, sad, u mesari, režu i tranžiraju, kako ga odvajaju od kože i kostiju i kopita; melju ga do neprepoznatljivosti i pretvaraju u čitave nizove takvih istih crvenih cilindara.

            I, jebi ga, nasmejao se.

Autor: Miloš K.Ilić

Fotografija: favim.com