12 jan DUŠA OD ČELIKA

     Jutro je počelo kao i svako drugo, gužvom u našem malom stanu. Gužvom u hodniku, gužvom u kuhinji, gužvom u wc-u. Deca su kenjala, ja sam kenjao, ona je kenjala, ali ne u wc šolju kao sav normalan svet, već na usta koja nije zaklapala od sabajle.

– Požuri retarde, zakasniću! – urlala je.

Pazi majke ti! Ti ćeš da zakasniš! Nikada u životu ništa nisi radila i sada se kao brineš oko kašnjenja! Kao da će se nešto bitno desiti ako ne stigneš tačno u minut. Nalaziš se sa svoje dve klimakterične baba devojke drugarice kako biste išle na plivanje, zatim na fitnes, a onda do obližnjeg kafe-a na beskonačnu diskusiju čiji muž ima manju kitu. Mislim stvarno! A ja što ću da zakasnim to nikom ništa. I što će me rednuti po džepu puca njoj pička. To ti je kad seljanka dođe na studije u Beograd i nahvata konja, u ovom slučaju mene.

– Da draga, žurim. Evo odmah… Deco požurite. Knjige u torbu brzo.

– Ja danas neću u školu. Nisam nešto u fazonu – začula se ćerka.

Ajde!? A ja sam u fazonu da svakog jutra ustajem u 6 i vozim se sat vremena da bi me jebao kako ko stigne za sitnu kintu. Ali nema nazad. To što si izrodio sada ćeš ’lebom da raniš, ćutiš na njihove uvrede, gutaš njihova govna i pitaš jel treba još.

– Nemoj ćero da si takva. Znaš da moraš u školu…

– Ne moram ja ništa znaš! Imam 18 godina. Punoletna sam… I ne zovi me ćero nego Ivana!

Uh jebemti. Jedan od onih dana kada jedva ustane. U stvari, daj Bože da je uopšte legla. Verovatno je celu noć visila na fejsu, tviteru ili nekom trećem sranju.

– Slušaj, neću scenu od ranog jutra. Uplatiću ti kredit i dati 1000 dinara samo polazi – odvukao sam je u stranu i molećivo rekao.

– 1500 dinara.

Šta sam dočekao! Da me rođena ćerka ucenjuje. Da sam neka faca sada bih joj pukao šamarčinu i završio posao. Otac mi se sigurno prevrće u grobu.

– Dobro… Drži, samo da ne vidi mama.

Konačno, izašli smo u hodnik. Sin mezimac se vukao kao pometina, ćerka kuckala poruke na mobilnom, žena peti put popravljala šminku i pipkala pozamašnu pozadinu.

– Kakva mi je linija?

Kao slonica u osmom mesecu trudnoće, kao teretna lokomotiva, kao harmonika autobus! Kakva može biti kada kašiku ne ispuštaš iz ruke! Pantljičaru imaš sigurno krme, ali mislim da je ima i tvoja pantljičara!

– Prelepa si dušo. Kao manekenka.

Na haubi automobila sveže izbačeni izmet goluba u letu. Pakujemo se i krećemo. Blokovi se lagano bude. Gužva na mostu.

– Obiđi ga sa druge strane! – krizirala je lepša polovina.

Ćutim. Posmatram u retrovizoru zadnje sedište. Sin i ćerka, ponos svake porodice. Kurac moj ponos porodice! Ova mala ne jebe živu silu, dolazi i odlazi kad hoće, samo čekam da jednog dana saopšti kako je trudna sa nekim kretenom koji vozi motor, ima tetovaže, i prezire rad. A ovaj mali tek! Kao da nije moj. U životu nije potrčao za loptom. Gaji stomak od osme godine. Samo igrice, kompjuter, grickalice, ništa sport i devojke. Stigli smo ispred škole.

– Vidimo se klinci, budite dobri.

– Kreten…

– Debilčina…

Zalupili su vrata. Mislim i da je ćerka pokazala srednji prst a možda mi se samo učinilo.

– Najzad sami srce – prebacio sam joj ruku preko ramena.

– Nemoj ti meni srce nego požuri, već kasnim!

Kada smo kod kašnjenja, i ja sam u buli. Jutarnji špic je nemilosrdan. Ostavio sam je ispred tržnog centra, umesto pozdrava dobio lupanje vratima i produžio dalje. Vozim kao Hakinen u najboljim danima. Pretičem, sečem, penjem se na šine. Moram stići na vreme, moram. Još malo, još samo malo. Stižem! Stižem! O ne… Ne stižem. Čuvar je spustio rampu 2 minuta ranije. Mahnuo sam mu.

– Opet kasniš. – rekao je.

– Spustili ste rampu 2 minuta ranije.

– Ko kaže?

– Evo pogledajte kod mene na sat. Ima još 2 minuta.

– Nije tačno, kupi bolji sat. Hahaha.

U majku ti jebem seljačku. Sišao si sa neke vukojebine i dobio posao zato što ti je direktor rođak. Ne bi znao dve nacrtane guske da čuvaš a dali ti pištolj za šatro čuvanje firme.

– Jel bi moglo bez pisanja ovog kašnjenja? – pogledao sam ga molećivo.

Posmatrao me je svojim urokljivim očima i čačkao uvo.

– Moglo bi… Al neću. Upisan si. Sad ulazi unutra.

Ode 10% od plate. Dok si trepn’o. Našao sam parking mesto, uleteo u lift i popeo se na deveti sprat. Pravo na direktora.

– Kasnite! Opet kasnite!

– Znate kako je gospodine direktore, deca, žena, sinoć sam radio do kasno…

– Ne zanima me, bez opravdanja! Javite se mojoj sekretarici, dobićete uputstva

  za danas.

Ni da me sasluša. Ni da pita kako sam. Radim ovde tolike godine a kao da ne postojim. Nikoga nije briga za mene. Hteo sam da ga pitam za povišicu, ali sam kao i prethodnih 258 puta ispao pička i prećutao.

– Dobar dan Slavice.

Bez odgovora. Lenjo je podigla pogled sa žute štampe, odložila turpiju za nokte u stranu, i tresnula gomilom papira pred mene.

– Ovo je direktor ostavio. Mora biti gotovo danas.

Pogledao sam topku. Ko da završi ovo za dan! Nisam ja mašina. Za ovo treba brat bratu 3 dana. Plus izlazak do grada po ostala dokumenta, pa sastanak preko skajpa, pa odgovaranje na desetine mejlova koji su pristigli. Ako, ko me jebe. Tako mi i treba što sam učio školu.

– U redu, pokušaću to da sredim…

– Sačekaj trenutak… Evo kada izlaziš do grada baci mi ovaj paket u poštu,

  nemam nešto vremena da izlazim.

Ja da ti bacim paket u poštu! Kurvo jedna raspala! Tu sediš samo zato što ga pušiš direktoru! Mogu da ti ubacim bombu u usta, zalepim trakom a onda sednem i uživam u prizoru.

– Ne znam da li ću stići Slavice…

– Potrudi se ili ću reći direktoru kako odbijaš poslove i narušavaš radnu

  atmosferu.

Progutao sam novu porciju govana i uzeo paket u ruke. Telefon u kancelariji ne prestaje sa pištanjem. Mejlovi sustižu jedan drugi, papiri svuda, fakture, virmani, uplatnice, porezi, doprinosi, sranje, sranje, sranjeeee. Aaaaaaa! Glava puca. Jebeš to što si stručnjak kada nemaš vremena ni za pišanje. Zvono za pauzu. Svi prestaju sa radom, svi nešto klopaju, čitaju novine. Svi osim mene. Pauza ne postoji za ovakve beskičmenjake. Uleteo sam u auto, uplivao u ludi ritam grada. Parkinga ni u najavi. Okrenuo sam se par puta po istim ulicama. Konačno, slobodno parče betona! Vozački san u centru Beograda. Povukao sam ručnu, pokupio papire i paket i izleteo napolje. Fljas, direktno u pasje govno. U jebem ti da ti jebem sve! Sve kučiće ovoga sveta, sve proklete dane kao što je ovaj, sve usrane živote nalik mome! Potrčao sam ka pošti. Glava je bolela sve jače. Ako nešto mrzim to su gužve u pošti. I nadrkane šalteruše naravno. Red se otegao kao reka, ali ona je bez obzira na sve polako srkala svoju kafu dok je desnom rukom pokušavala da nabode pravo dugme na tastaturi.

– Brže to malo – dobacio je neko iz reda – Da stignemo dok smo još mladi.

Ne reaguje na provokaciju. Guramo se kao stoka.

– Sledeći!

Znam da sam malo tunjav. U radnji me uvek zajebu za kusur ili uvale robu kojoj je istekao rok trajanja. Kada čekam u redu proguraju se pored mene kao da nisam tu. Baš kao sada.

– Momak, ja sam bio pre tebe.

– Puši ga matori!

Jebem li ti majku balavu, kome ti to! Ove mlade generacije! Sve to treba pozatvarati i poslati na prinudan rad.

– Ja sam bio prvi – uporno sam navaljivao – Pozvaću obezbeđenje!

– Pozovi ga matori, boli me kurac.

Došlo je i obezbeđenje.

– O čemu se radi? – pitao je lik volovskog vrata.

– Ovaj momak tvrdi da je na redu iako sam ja došao ranije.

– Nije tačno – odjednom je uskočila šalteruša – Ovaj slatki dečko je došao prvi.

  Ovaj je malopre vređao i dobacivao.

Mrak na očima.

– Gospodine, napustite objekat. – rekao je radnik obezbeđenja.

Uh! Jebem li vam majku svima! Crkli da Bog da! Vratiću se i zapaliti vam objekat sa sve vama unutra! Krenula mi je pena na usta. Besno sam koračao ka kolima. Novo iznenađenje. Kazna za nepropisno parkiranje. Sranje za sranjem. Ima li ovome kraja? Nekako sam našao drugu poštu tri ulice dalje, završio poslove i vratio se u firmu. Povratak papirima i krivljenju kičme.

Mobilni je zvonio dobro poznatom melodijom. Voljena žena.

– Halo srce?

– Nemoj ti meni srce nego slušaj! Kada kreneš kući svrati u apoteku i uzmi mi kremu loreal broj 4288!

Tup. Zalupila je slušalicu. Ni da kaže ćao, ni da pita kako sam, ni da pita imam li para za tu jebenu kremu. Jebo me otac i kada sam se oženio…

Konačno kraj. Ugasio sam računar, spakovao stvari i napustio ovo predvorje pakla. Kiša lije kao iz kabla. Zaustavio sam se ispred apoteke, pokisao kao pas, sve zbog kreme. Valjda će je ovo smiriti. Dome slatki dome, stižem. Stavio sam kremu na sto i otišao pod tuš. Opet nema tople vode! Debili nisu u stanju ni jedno obično dugme da pritisnu! I to im je preteško! Jebeni egoisti, gledaju samo svoje dupe. Hladan tuš, brrr. Izašao sam iz kupatila polu modar od hladnoće.

– Kretenu! – ludački krik se začuo – Ništa ne umeš da uradiš kako treba! Kupio si

  pogrešnu kremu! I šta ja večeras da stavim na lice!? Šta!?

Najbolje bi bilo da namažeš malo govana i uzjašiš metlu! Ionako sve više ličiš na vešticu! Kao da će ti ta krema pomoći da izgledaš lepše. Đubre ostaje đubre i kada miriše.

– Izvini dušo. Zameniću sutra po povratku sa posla.

– Budalo! Šta ja da radim do sutra!

Zalupila je vratima i otišla kod komšinice. Deca su se čula iz susedne sobe. Bitka oko računara. Seo sam na dvosed, uključio tv. Konačno, malo mira. Tenutak samo za mene. Ali ne zadugo. Uletela je besna, otela mi daljinski iz ruke i počela sa guranjem.

– Pomeri se bre! Onoj seljanki crko tv a serija samo što nije počela.

Tak. U glavi je nešto puklo. Osetio sam to. Kao toplina kada naglo okreneš vrat i ušineš se. Otišao sam do dečije sobe. I dalje su se svađali.

– Deco… Evo vam po 1000 dinara… – pogledali su me zbunjeno kao telad – Imate tu dovoljno za bioskopa ili mek ili gde već hoćete. Posle idite do tetke, sutra ne morate u školu…

– Ćale, jel ti dobro? – pitao je sin.

– Odlično sine… Odlično.

– Meni ništa nije jasno – javila se ćerka.

– Meni je tek sad sve jasno, kristalno jasno… Ajdete polako.

Obukli su se i izašli. Uzeo sam svoj omiljeni nož. Slavski kojim sečem kolač a onda njime deljem pečenje. Prišao sam joj s leđa.

– Budi malo koristan i skuvaj kafu! – povikala je.

Prvi ubod, direktno u vrat. Velika, lepa rupa. Krv je zašikljala. Čulo se krkljanje. Izboo sam je još par puta po grudima, stomaku i vratu kako ne bi slučajno nastavila sa pričom. Sa dvoseda sam je išutirao na pod. Tako. Ah, kakvo olakšanje! Kako čoveku malo treba da se oseća bolje. Uzeo sam telefon.

– Halo, policija?

– Da?

– Samo da vam javim, upravo sam ubio svoju ženu.

– Molim!?

– Adresa je Gandijeva…

Spustio sam slušalicu i vratio se na dvosed. Uzeo sam daljinac i namestio se što bolje. Na prvom je počinjala liga šampiona. U daljini su se čule sirene…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: favim.com