28 okt DREKAVAC

Trčao je kroz šumu, upadajući u šipražije, dok ga je po licu šibalo oštro granje. Njegovo tromo, gojazno telo bilo je posvuda načičkano trnjem, prošarano mnogim ogrebotinama. Sa mukom se probijao, razgrćući prepreke rukama, a sve što je mogao da čuje bio je sopstveni, teški i isprekidani dah. Neće moći još dugo, bio je siguran, no nesposoban da stane, bojeći se onoga što je verovao da mu je za petama. Najednom se ispred njega, negde u daljini, začuo zvuk, a slabašan zrak svetla prošarao je kroz tamu i senke. Najpre se prestravio, ali mu ostaci razuma šapnuše da mora da je blizu puta.

Bio je u pravu. Na nekoliko metara odatle izbio je na asfaltni drum i sada već jasnije mogao da čuje zvuk motora. Istrčao je na sredinu i široko zamahao rukama u susret svetlima. U trenutku je pomislio da bi mogao da bude pregažen, smatrajući to vrhunskom ironijom, ali onda začu škripu kočnica. Farovi automobila skoro su ga sasvim zaslepili i on je žmirkao, rukom pokrivajući oči, kako bi mogao da nazre nešto u erupciji svetlosti. Nije bilo sumnje da oni sa druge strane jasno vide njega i da im se prizor, verovatno, ne dopada. Ali onda konture postaše raspoznatljive i on vide nešto zbog čega su ga proželi trnci sreće. Iznad kabine automobila jasno je mogao da prepozna tablu na kojoj je svetlećim slovima pisalo TAXI. Da li mu se samo činilo ili je to baš onaj taksi, ni sam ne verujući u toliki happy end. Bio je. Ista zelena boja, isti model sa znakom renoa na haubi, isto lice za volanom.

Pritrčao je i stavio ruku na kvaku.

***

            Držao je ruku na vratima koji trenutak, dok je motor automobila radio ravnomerno. Proturio je glavu kroz prozor i rekao taksisti:

„Sačekajte me ovde, ali vas molim, ugasite motor. Zadržaću se najviše pola sata… cena ostaje po dogovoru.“

Ovaj samo klimnu glavom, no motor osta da prede. Demežkasti čovek okrenuo se od kola i zastao gledajući ispred sebe, pomalo se stresavši. Pred njim su se nalazila velika drvena vrata na kamenom zidu koji je podsećao na one drevnih utvrđenja.

Da bi se došlo do manastira Svete Trojice, na jugozapadnim obroncima Ovčara, trebalo je proći gomilu zavojitih krivina, po izuzetno lošem putu. Doduše, uz fantastične prizore livada, proplanaka i šuma. Po pričama lokalnih seljaka, kod kojih je gostovao nekoliko dana, tu je živeo nekakav starac koji je znao mnogo. U suštini, mnogo ga i nije zanimalo, pogotovu ono iz uobičajne riznice nekog monaha, no samo jedno. A seljaci su rekli da otac Serafim zna i to i da je neophodno da ga poseti, ako želi pomoć.

Sitnim koracima primicao se kapiji, sve više osećajući nelagodu. Malo je reći da nije bio verujući čovek, bio je ubeđeni protivnik svih institucialnih oblika religioznosti, sa posebnim pikom na domaću verziju hrišćanstva – pravoslavlje. Sa duge strane, njegova interesovanja ponekad su iziskivala kontakte sa verom, pa i njenim protagonistima. Ognjen Galatović bio je etnolog po struci, odavno profilisan, po svom ličnom izboru, za stara slovenska verovanja, rituale, običaje i mistična bića. U stvari, tome je posvetio poslednjih dvadeset godina svog života, sazdanog od istraživanja, što po stranicama starih knjiga, što najzabitijim mestima uzduž i popreko čitavog Balkana. Života ispunjenog odricanjem od svega onoga što ostali ljudi smatraju normalnim. No, njegovo shvatanje normalnog i uobičajenog u mnogome se razlikovalo od ostalih ljudi, a uz to, Ognjen je imao i komfor samoće da ga u tome podrži.

Na vratima koja su vodila u dvorište manastira bio je nalepljen nekakav plakat, a na njemu slikovito prikazan dress-cod. On samo prezrivo frknu. Polako je odgurnuo veliku kvaku od kovanog gvožđa i teška vrata zaškripaše. Prijatna hladnoća zapahnu mu obraze kada je stupio u dvorište sa uredno potšišanom travom i posvuda rasutim, raznobojnim, cvećem. Uz jednu leju klečala je mala prilika u crnom, a kada se uspravila, Ognjen shvati da je to monahinja. U glavi mu se odmah pojavi nepristojna slika od koje mu nakratko zaigra brk.

„Pomaže Bog!“ – uzviknu ona razdragano i sa smeškom.

„Hmm… Dobar dan. Treba mi otac Serafim.“

***

„Trebalo je da poslušaš starca! Sada nam ništa drugo ne preostaje…“

Gledao je razrogačenih očiju u koščatog čoveka, koji je viknuo na njega i kome se u desnoj ruci odnekud stvorio nož. Nije shvatao kako se našao u ovoj situaciji, a strah u njemu potpuno ga je paralisao. Jedino su njegove oči, pod debelim staklima, manično žmirkale.

Suvonjavi je motao volan jednom rukom u naglim trzajima, izbegavajući neravnine na putu i sumanuto ulazeći u krivine. Išli su suviše brzo. Prebrzo, za njegov ukus.

Samo jedan trenutak Ognjenov um bio je pošteđen histerije i ispunjen spoznajom. Čudnovatom, za priliku u kojoj se našao, no ipak razumnjivom s obzirom na njegovu strast za znanjem. Čovek koji ga je do malopre vozio, a onda pomahnitao iz čista mira, u ruci je držao predmet nesvakidašnjeg izgleda, vanredne lepote i, svakako, velike vrednosti. Sečivo, koje se talasasto sužavalo od drške ka vrhu, bilo je od čistog srebra, a pri samom rukobranu ugnjezdile su se dve male figure. Predstava konjanika koji kopljem probada sklupčanu zmiju. Još neke insignije mogle su se nazrti na dršci, ali to je bilo zaklonjeno šakom čoveka za volanom, koji je u Ognjenovoj svesti postao čovek sa nožem.

Ovo je bio nekakav ritualni bodež, znao je Ognjen. Mada nije sa sigurnošću mogao da kaže kojoj epohi, ili kom kultu pripada, bio je prilično siguran čemu služi. Konjanik i zmija mogli su, vrlo lako, biti uprošćena verzija svetog Đorđa i njegovog poznatog ubijanja aždaje, koju je Ognjen oduvek smatrao žrtvom. Toliko je uspelo da prostruji njegovom glavom, pretrpanom podacima, kada se po prvi put u svom životu istinski uplašio i poistovetio sa tom aždajom.

No, nije ga samo bodež dovodio do tako fatalnih zaključaka. Bilo je tu i iskeženo lice naspram njega i zakrvavljen pogled, koji je mogao biti i posledica promaje u kolima, mada je on u to sumnjao. I tada mu kliknu. Pre neki dan kada je konačio kod Gazda Stevana, jednog od imućnijih ljudi u obližnjem selu, za večerom se povela priča. Jedna od onih strašnih koje seljaci obično izmišljaju da im brže prođe vreme i da zajebavaju turiste iz grada. Barem je Ognjen tako mislio. Govorilo se o nekom fantomskom vozaču koji noću kupi naivne autostopere, a onda ih ubija i leševe baca u Moravu. Ognjen sa užasom shvati da je priča bila istinita i da nema sumnje da se, sticajem nesrećnih okolnosti, našao u jednoj takvoj.

„Prokleti pop, za sve je on kriv!“ prođe mu kroz glavu, samo sekund pre nego što mu se pogled ukrsti sa čovekom koji je očigledno nameravao da ga ubije i njegovo teško truplo baci u reku. U njemu je to pokrenulo instinkt samoodržanja i uz piskutav krik on se baci obema ruke na onu koja je držala nož.

„Ma jesi poludeo… rođo!“ – uzviknu vozač koji ovo uopšte nije očekivao, boreći se da drži volan i otarasi se nasrtaja. „Polako… ludaku… šta ti je?!“

Ognjen je čvrsto držao ruku potencijalnog ubice, ali kada vide da to nije dovoljno i da ovaj samo što ga se nije oslobodio, posegnu ustima i snažno zagrize. Čuo se bolni jauk, a potom pet-šest masnih psovki. Volan konačno iskliznu iz one leve ruke i kola počeše da vrludaju. Nož je ispao i na ruci se sada pojavila ogromna rana od ugriza. Ognjenova usta bila su puna krvi, a auto je jurio ka krivini i ne tako maloj nizbrdici. U poslednjem trenutku, povređeni čovek cimnu volan, stajući na kočnicu i auto okrenu skoro pun krug. Zaustavio se tek nekoliko santimetara od bankine i provalije. Ognjen to iskoristi i posegnu za kvakom, otvori vrata i strmoglavo ispade napolje. Pao je na kolena, pa se sa mukom uspravio i potrčao na način koji je više ličio na geganje. Na drugoj strani puta beše kosina što se blago spušta ka šumi. U panici on pokuša da doskoči na ravan deo, saplete se i otkotrlja dole uz bolno stenjanje.

„Stani budalo!“ čuo je iza sebe, a glas mu se učini neljudski, režeći.

Uopšte nije nameravao da ga posluša nego skupi svu snagu, pa zaždi ka prvom drveću. Čuo je povike i nespretne korake kako se spuštaju za njim. Kada je zamakao u senku zelenih krošnji dan je bio na izmaku.

***

„Ama sto puta sam vam rekao, to me uopšte ne zanima! Ne zanima me vaša propoved, vaše moralizatorstvo, vaše… licemerje!

Ognjen je bio crven u licu od besa. Sve je pokuljalo iz njega. Na trenutak nije mogao da prepozna sebe i, iako je sve ovo mislio, nije verovao da je to izrekao naglas. Uvek se držao odmereno, pristojno, najviše sa intelektualnim prezirom. No, nikada nije vređao. Pop je sam kriv, preterao je.

„Došao sam ovde… nije trebalo, znao sam… došao po nagovoru sujevernih seljaka da vas pitam za jedno, lepo i otvoreno vam rekao da nisam vaš, da ne verujem… ali ne, vi verglate svoje!“

„Ne vidim zašto se nerviraš brate?“

Krupni monah posmatrao je Ognjena bez imalo ljutnje, tek sa izrazom blagog sažaljenja što se ovaj toliko razgoropadio. Njegovo lice nije odavalo i njegovo godište. Mogao je imati četrdeset jednako kao i sedamdeset. Dugačka brada i kosa vezana u rep bile su prošarane sedima, lice izbrazdano borama, ali oči ispod debelih i tamnih veđa, sijale su vanvremenim sjajem.

„Ne vidite? Jel?“

„Znam razlog, ali ne vidim svrhu“ – mirno odgovori iguman.

„Došao sam kod vas i ljubazno vas pitao da porazgovaramo na temu običaja i starih verovanja. Jel tako? Jasno vam stavio do znanja da nisam vernik i da me ova tema zanima sa stručnog stanovišta. Zar ne? Otvoreno ispričao o svojim istraživanjima i rezultatima istih. Na kraju, ne bez snebivanja, izneo ono što su mi seljaci preneli o vama i nedvosmisleno pitao jesu li to samo priče pripitih i dokonih budala ili u tome ima istine. Je li bilo tako oče?! I šta ste mi vi na to rekli? ’Istina je brate, živa istina’. Da li lažem?“

„Ne brate, tako je bilo.“

„I o čemu pričamo već pola sata??!!“ – razdrao se Ognjen izbezumljen igumanovom flegmatičnošću. Da li me ovaj zajebava?, konačnu mu sinu.

„O tome o čemu si želeo, samo, bojim se da je problem što se tebi moj odgovor ne dopada.“

„Ne dopada mi se da me neko zamajava. Ja imam mnogo posla i nemam vremena za…“

„Slušaj brate, jesi li me pitao ’Da li postoji?’ Postoji, rekoh ti. Jesi li me pitao da li sam ga video? Jesam, jašta sam. Onda si tražio da ti ga opišem i pobliže o svemu ispripovedam. I evo ja ti već pola sata o tome pričam, ali, kao što rekoh, tebi se moj odgovor ne uklapa u ono što si zamislio da ćeš čuti.“

„Ma ne, ja sam budala definitivno… nije trbalo da dolazim“ – ovo izgovori sebi u bradu okrećući se po maloj Gostoprimnici. „I još ste mi savetovali da se ispovedim… na sve! Pa to je stvarno… ‘dokon pop i jariće krsti’, ne kaže džabe poslovica…“

„Ha, ha, jes’ ta je dobra“ – od srca se nasmeja iguman Serafim, pa se pribra pred pocrvenelim Ognjenovim licem – „Da se ispovediš, nego šta, sve ti je to u sklopu ove priče brate.“

„Ne mogu više da gubim vreme sa vama, napolju me čeka taksi…voleo bih da kažem ‘bilo mi je drago’, ali…“

„Ko, onaj! Ma ne brini za njega… ispratio sam ga ja, nego sačekaj malo, sad će Velizar. On će te odbaciti do grada. I uzmi barem ikonicu i krstić, kumim te Bogom.“

„Šta… ko?! Koga ste ispratili?? – preneraženo i zgađeno gledao je Ognjen u prosedog starca, a onda munjevito izlete iz prostorije  i stušti se manastirskom portom ka kapiji.

Zbunjena monahnja ostade da gleda za debeljuškastim čovekom.

***

Išao je nizbrdo ivicom afaltnog puta, pazeći da se ne skotrlja u kakav jarak, a da istovremeno ne postane žrtva nekog pomahnitalog vozača. Koliko ga je sećanje služilo put i jeste bio jedan od onih koji su u toku godine služili kao reli staza. Bio je sav zadihan, osećao prženje popodnevnog sunca na potiljku i sve veći ojed među nogama. Sam sebi je smrdeo na kiseo i ustajali znoj. Do pre desetak minuta proklinjao je onoga, koga je smatrao odgovornim za ovu situaciju, na sav glas, a posle se ućutao, zadovoljivši se da to čini u svojim mislima. To je bilo još delikatnije, ekspresivnije, masnije. Svašta mu je rekao.

Proklet bio i pop i njegov manastir i onaj Stevan koji mu ga je prvi preporučio. Jedino što je mrzeo više od parazita u mantijama, bili su isti takvi po selima. Kada se nisu želili na svoju zlehudu sudbinu, izmišljali su zvrčke svojim bližnjima, po mogućstvu onima što dolaze iz grada. Ali rešio je da ni njemu ne ostane dužan, samo kada se domogne sela.

Udubljen u svoje osvetničke misli Ognjen Galatović preču sirenu iza sebe i oštar zvuk točkova autimobila koji je upravo izjurio iz krivine. Zato ga i prepade kada se, uz naglo kočenje, zaustavi tik do njega. Iz kola izviri jedna poveća glava i nasmejano lice sa upadljivo izbočenim jagodicama.

„Oj rode, dokle ideš?“ – pa ne sačekavši odgovor nastavi – „Ja ću do magistrale, pa za Banju. Hoćeš samnom?“

Ognjen se nije dvaput predomišljao, znajući koliko još ima do glavnog puta i klimajući glavom požuri ka kolima. Ugura svoju tešku telesinu unutra i zvučno odahnu, pomalo razočaran što ne radi klima.

„Sam Bog me poslao, jel da da si to pomislio rode?“ – smejao se koščati čovek za volanom.

„Boga mi ne spominjite… i sve njegove službenike. Zbog njih sam i upao u ovo… sranje!“

„Ama što tako rode? Ko te to nasekirao, pa se i na Boga ljutiš?“

„Sad idem iz manastira… kad sam i otišao tamo!“ – pa promrmlja nešto bez glasa, puštajući usne da izreknu samo njemu znanu psovku. – „Taj pop… došao sam nešto da pitam, a on me zamajava, ne da mi da idem… i na kraju saznam da mi je oterao taksistu… da li možete da verujete?! Hoće da kupim neke njegove drangulije… da se ispovedam… neverovatno. Od njih čovek ne može da živi! No, sam sam kriv, šta sam tražio to sam i dobio.“ – smrknuto završi tiradu Ognjen.

Čovek za volanom gledao ga je kao da ga sve ovo neizmerno zanima, ljubazno i predusretljivo klimajući glavom.

Tek kada je završio, Ognjen osmotri kola u kojima se našao, a pogled mu pade na skazaljku brzinomera. Auto se po zavojitom putu kretao nekih sedamdesetak kilometara na sat, ali s obzirom na okolnosti dalovalo je kao da juri. Prastari ford bio je dostojna slika svoga godišta. Iz pocepane i izanđale kože na sedištima izvirivao je sunđer, a ona sama cijukala su i skakala na svakoj neravnini, stavljajući onoga ko je na njima sedeo pred izbor da li da se ponaša kao na rodeu ili trpi neizmeran bol prepuštajući se slučaju.

„Može li to malo sporije?“

„Ne može rode… mislim ja bih, ali mašina ne da. Kad usporim, ‘oće da stane. Ima neku svoju volju, šta ti znam.“

Motor zaurla i podseti vozača da promeni brzinu. Uz pokret kao da nekom čupa ruku iz lakta, on prebaci u petu.

„Nego reci ti meni rode, jes’ uzeo makar krstić?“

Ognjen preneraženo pogleda u čoveka koji je divlje cimao volan i postrance buljio u njega. U tim očima iznad izbočenih jagodica prepozna neku ozbiljnost iako su se usne i dalje smešile. Jedva čujno prozbori:

„Ne…“

***

            Kada je svoje izmučeno telo smestio u kabinu taksija Ognjen je izgledao prilično jadno. Bio je izgreban po licu i rukama, pocepanog sakoa i pantalona koje su bile prljave od posrtanja i padanja u blato. U svojim cipelama nosio je pozamašnu količinu šumske stelje. Smrdeo je na znoj još davno pre nego što se njegova avantura pretvorila u košmar. No, posle svega bilo mu je svejedno.

„Hvala bogu!“ – reče kada je povratio dah.

„On sa ovim nema nikakve veze.“ – odgovori taksista nekim dubokim i čudnovatim glasom.

Ognjen ga začuđeno pogleda, shvatajući da je ovo prvi put da je progovorio. Ni onda kada ga je od sela povezao put manastira, Ognjn nije mogao da se seti da je čuo reč iz njegovih usta. Ovakav glas bi svakako upamtio.

„Ne.. ne razumem?“

Taksista se sasvim okenu ka njemu. Sa lica skide crne naočare, koje Ognjen, isto tako, kao da do tada nije video. Ispod njih se pojaviše sive oči, toliko nesvakidašnje, da pomalo trgnuše demežkastog etnologa.

„Vidiš, Bog se u tvoj život, u toku današnjeg dana, umešao nekoliko puta, koliko je meni poznato. Međutim ti u vezi toga nisi pokazao neki entuzijazam.“

„ O čemu… o čemu vi to?“

„Kod gazda Setvana prvi put“ – nastavljao je taksista, ravnomernim glasom – „kada si ga upitao šta zna o pojavama bića poznatijeg kao Drekavac. Nisi video strah u njegovim očima? Nisi ili naprosto nisi želeo da vidiš. Ili si ga pripisao nečem drugom? Ubeđivao si ga da poseduješ sve dokaze i da si sada siguran da postoji, šta više, da sve ukazuje da je ovaj kraj njegovo stanište. Zar ne?“

Ognjen je samo tupo zurio u sive i hladne oči taksiste, koji je rešio da odreši jezik i učini grand finale ovom bizarnom danu.

„Kao islednik si pritisnuo čoveka, a on nije imao mnogo želje da se bavi temama kojima si ti opsednut. Posle sat vremena ubeđivanja, pretnji, da imaš kontakte sa novim vlastima, koje bi mogle da mu naprave izvesne probleme kod provere robe kojom trguje, posle pola litre prepečenice koju je stari sipao u sebe, konačno si uspeo. Naterao si ga da progovori.“

Ognjenu je počelo da se vrti u glavi, a znoj kojim je bio okupan, nije prestajao da izbija, čak ni sada, slivajući mu se sa ćele pravo u oči. Nije bio siguran da li mu se naočare magle ili lice njegovog sagovornika poprima neku tamnu senku.

„Ipak, starac je pokušao da te odvrati od nauma. Davao ti je svoje „sujeverne“ argumente. Ništa nije vredelo, bio si nepokolebljiv. Onda ti je Stevan predložio odlazak u manastir. Zar ne?“

Ognjen krenu rukom prema naočarima u nameri da ih skine i obriše, jer je lice pred njim sasvim potamnelo, kao da se čovek udaljio u onaj mrak što je obavijao kabinu taksija.

„Nije ti se išlo u manastir, ali si pristao, uveravan od Stevana da ćeš tamo naći odgovore na svoja pitanja, računajući da po tim jazbinama  – tvoj izraz – sigurno ima svačega što popovi ljubomorno kriju od sveta. Stevan ti je rekao da se stari monah sreo sa onim koga tražiš. To ti je zagolicalo maštu. Pohlepno si upio ovu informaciju, ne shvatajući da te seljak i ovim želi spasiti.“

Sada sasvim u senci, lice taksiste, koji nije prestajao da otkriva privatni razgovor o kome svakako nije mogao da zna ništa, počelo je i samo da se menja. Nekakvi sitni pokreti mogli su se uočiti na obrazima, čelu, kod slepoočnica. Ali Ognjenu pogled bi prikovan za one oči. One jedine nisu utonule u tamu. Staklaste i sive šibale su ga i izazivale drhtavicu.

„Tada smo se na kratko sreli, sećaš se? Moram priznati da sam se uplašio da ćeš odustati posle razgovora sa monahom. Precenio sam te… Ponekad pomislim da vera nije sasvim iščilila iz mene.“ – kao da se šalio, mada nije bilo osmeha. – „U svakom slučaju našao sam te i povezao…“

„Ja sam tebe pozvao!“ – pobuni se Ognjen na trenutak, osetivši nelogičnost u priči.

„Jel? Ma nemoj. Proveri svoj mobilni, siguran sam da tamo nećeš naći ni jedan poziv za taksi celog ovog dana. Ne, bojim se da je bilo baš ovako kao što sam rekao.“

Ognjen je rukom krenuo ka džepu sakoa, kako bi potražio mobilni i proverio nebulozu koju mu je ovaj nevaspitani čovek sručio u lice, ali malaksa u tome, prisećajući se. Kada je izašao iz Stevanove kuće, danas u podne, nije ni uzeo telefon u ruke. Na prvoj rskrsnici parkiran do Zadruge, čekao ga je zeleni reno sa oznakom TAXI.

„Setio si se? Mogu da nastavim? Ovaj deo priče bio je za mene nesrećan, mada samo delimično. Stari inok me je oterao prepoznavši me odmah, ali sreća u nesreći je bila što je oterao i tebe. Nisi mogao da ga podneseš, zar ne? Ali i on je pokušao da ti pomogne.“

Da li mu se pričinjavalo? Da li ga je udarila temperatura ili kap, što ne bi bilo čudno s obzirom na okolnosti, ali taksisti su rasle uši, jasno je video. Šiljile su se.

„Poslednje Božje delo u spasavanju Ognjena Galatovića, čoveka koji se tog Boga odavno odrekao, bio je onaj nakrivo nasađeni Velizar. Možda je ovo bio i najlošiji izbor, ali ne možeš Mu zameriti. Predhodna dva si odbacio. Možda je rečunao da si dovoljno iscrpljen i da će strah učiniti svoje. Jeste, učinio je, ali na sasvim suprotan način. Velizar je budala, to nije tajna. Budala koja se nada da će me uhvatiti. Na kraju mi se čini da je i on doprineo svemu, onim idiotskim vađenjem noža. Slažeš li se?“

Nije bilo sumnje i Ognjen je sada preneraženo pratio metamorfozu osobe pred njim. Tamna koža kao da je iz sekunde u sekundu postajala suvlja, dehidrirala je. Na njoj su se javljale sve veće bore, poput pukotina u žednoj zemlji. Usta koja su se pomerala sa svakom izgovorenom reči otkrivala su red krivih i kvarnih zuba između kojih su prskale kapljice lepljive pljuvačke.

„I to nas dovodi do ove tačke u tvom životu“ taksista zastade i napravi grimasu kao da mulja neki veliki zalogaj u svojim ustima – „Želeo si da vidiš Drekavca?“

Kada je ponovo otvorio usta oni kvarni zubi behu znatno veći, upadljivo zašiljeni na vrhu i toliko su izmenili fizionomiju njegovog lica da ovaj nije uspevao da ih zatvori. Njegova koža je bila sasvim crna, uši visoke i špicaste, a oči hladne i bezbojne kao led.

„Šta sad kažeš?“

U Ognjenovoj glavi rodila se neverovatna pomisao koja je bila siguran znak da nesrećnik gubi razum. Bio je uveren da se pred njim ne nalazi Drekavac. Ta stvorenja su po svim njegovim istraživanjima morala biti visoka tek neku desetinu santimetara, poput lemura ili neke slične životinjice. Ovo je mogao biti samo… Zar je matori pop govorio istinu? Ali gde su onda rogovi, dođe i poslednja utešna misao.

„Jesi li siguran da znaš kako Drekavac izgleda? Ili te možda zanima Čuma? Psoglav, Zduhač… Sve ih poznajem Ognjene, a uskoro ćeš ih i ti upoznati.“

Dok je govorio poslednje reči, na crnom i naboranom čelu, uz zvuk koji je podsećao na pucanja kore lubenice, izviriše dve izbočine. Masne od crne krvi, sve su više rasle, dok ne postaše dominantan detalj na, ionako, nakaznom licu.

Ne, ne, hteo je da kaže Ognjen, i mislio da to čini, ali iz njegovih otvorenih usta nije izlazilo ništa sem ustajalog daha. Posmatrao je ovaj groteskni delić sveta koji se skupio u kabinu taksija u koji nikada nije trebalo da uđe i iz koga, kako stvari stoje, više neće izaći. Užas je bio toliko intenzivan i jak da i nije ostavljao ništa drugo sem osećaja iščašene pomirenosti. Taksista spusti svoju pocrnelu šaku na menjač, a njegovi prsti sa dugačkim kandžama sklopiše se oko okrugle jabučice. Ubaci u prvu, stade na papučicu gasa, pa lagano krenu niz prazan drum koji su osvetljavali samo farovi njegovog automobila.

Autor: Nebojša Petković

Fotografije: encrypted-tbn2.gstatic.com, i0.wp.com, img-fotki.yandex.ru