12 mar Domaći zadatak

Doš’o je i Osmi mart. Dan kada naročito volimo ženski pol. Kada to iskazujemo karanfilom i dezodoransom. Kliše il jok, grad je ovog Osmog marta pun celofana i karanfila u njemu. U rukama dece, koja idu u školu, i nadaju se da će učiteljicu „omekšati“ i izboriti koju ocenu više. U rukama momaka, koji su se do pre koji sat mislili koliko je pametno da svojim lepšim polovinama čestitaju praznik. Jer one se vređaju na ono „žena“. Karanfil nije zaobišao ni mame, ni tetke, ni ujne, ni bake. Ceo grad se pretvorio u karanfil.

Knez Mihailova je postala mučna. Stranački štandovi i na njima usiljeno nasmejana lica, koja dele karanfile. Opet, karanfili! „Ne, hvala!“, odbijam pruženi celofan, jer se ne prodajem za jedan karanfil. Da je jorgovan il suncokret, pa i da razmislim! Ovako me neće namamiti da glasam za njih. A i to glasanje,… Je l izlazite vi na izbore? Ja izađem, učili su me da je to građanska dužnost, i da nemam prava posle da se žalim na državu, ako me sada mrzi da guzicu dignem iz fotelje i prionem na listić. I ti što su me učili, sada su utihnuli. Vide da je slaba vajda od tog dizanja guzice. Vide da su nevidljivi. Ali i dalje ubeđuju sebe da nešto možda nekad mogu da promene. Simpatično.

Danas je jedna mama dobila knjigu, koju je želela. Ćerka je znala da mama ne mari za cveće, pa je isto i zaobišla. Ćerka je znala da ako mama za nešto mari – to su knjige, i da su makar po tome slične. Uočila je, zapravo, da, kako vreme odmiče, pronalazi sve više sličnosti. Recimo, znala je da će mamu obradovati ideja da baš tog Osmog marta posete jednu izložbu. Da kasnije popiju kafu, pa da svaka pođe na svoju stranu. Sunce je podržalo te ideje.

Ćerka je pošla na fakultet. U autobusu, koji je, opet, pretvoren u karanfil, pročitala je blog o dečacima koji su eurokrem, kako je autorka zaključila. „Hej, Milice! Prijao mi je tvoj tekst!“, pišem joj, dok mi osmeh ne silazi sa lica, jer razmišljam o svim tim momcima, koji su na mom testu „crni ili beli krem?“ uglavnom govorili „beli!“ i nekako bismo se lako usaglasili, jer ja volim crni krem. Činilo se da je sa tim momcima super jesti krem, jer nema deljenja. Kao što se činilo i da suština svega nije u deljenju. Fuck.

Tog istog dana, u istom gradu, jedna druga mama se nije rastala od svoje ćerke i otišla na posao. Analize su pokazale da ćerka možda ima rak. Ćerka odlučuje da ako „možda“ postane stvarnost, ona ne želi da se leči. Želi da ide gde hoće, proba šta hoće – odlučuje da, umesto bolnicama, život posveti sebi. Odlučuje da, ako to prokleto „možda“ postane stvarnost, ona ne želi da ima decu. Odlučuje da … odustane.

Prva i druga ćerka sede u kafiću. Kafiću koji, za divno čudo, nije karanfil. Pričaju o ovom danu. Ćute o onom „možda“. Brbljaju o „možda ne“.  Zaključuju da prijateljstvo nije samo da pijemo pivo i budemo srećni. To se, u principu, može sa skoro svakim. Da neće svako da grli, kad ti je teško. Da ti takav „svako“ i ne treba onda. Prvoj ćerki stiže poruka, od drugarice. Kaže da će malo kasniti na svirku. Kaže kako joj je zabranjeno da izađe, dok ne dobije cveće. Kaže kako njena sestra ima tog nekog momka, koji je divnoća, koji hoće da joj pokloni cveće danas. Pa joj sestra kaže da sačeka. Kažem da je to lepo. Kažem da je karanfil u tom slučaju lep. Kažem da volim što ima tih nekih momaka, koje treba sačekati.

Na svirci je fino. Ne savršeno, jer nisam upućena u rad tog benda, tu sam da bih podržala jednog momka. Momka koji svira  instrument, koji često volimo da ismevamo, jer nam nije dovoljno kul. Momka koji je doktorirao harmoniku. Koja sjajno zvuči i kombinaciji sa saksofonom i basom! Slušam bend za koji sam zaboravila da pitam kako se zove. Zaključujem da je to najmanje bitno, da je bitan baš taj momenat, kad si tu i kad ti je lepo. Zaključujem da ovaj dan ima smisla. To što se pretvorio u karanfil nije ništa loše, ako isti taj karanfil drži neka divnoća, koja njime hoće da ti kaže da te poštuje, jer si sestra njegove devojke. Dakle, karanfil je u nečijim rukama lep. Dakle, „možda“ važi isto koliko i “možda ne“, toliko makar znamo statistiku! Zaključujem da ništa nije loše, ako ga posmatraš naglavačke.

Domaći zadatak: Nauči stoj na rukama!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com