Diablo Ex Machina

2. октобра 2013.

 

Uveli su me u prostoriju i naredili mi da sednem. Lisice su mi parale zglobove, a doktorova ćela se presijavala okupana znojem. Upitao me je kako sam.
-Loše, doco, loše. Svašta sanjam ovih dana: ružičaste slonove, babe sa puškomitraljezima, Tadž Mahal u plamenu, mrtve i žive rođake – slede me u punom tramvaju i sole mi pamet! Juče sam usnio Batu Živojinovića kako vitla sekirom i Milku Canić u negližeu! A onomad – povampirenog Slobodana Miloševića – vozio je trotinet oko moje zgrade! Posle odjednom sedi na ivici mog kreveta i šapuće mi nešto. Bio je obučen u ono predratno dečije mornarsko odelo…
-Slušaj, dečko, ja sam sudski veštak, ovde sam da procenim da li će zbog tebe ponovo uvesti smrtnu kaznu ili ćeš ipak u ludaru do kraja života. Hajdemo ponovo o tom laptopu i Azazelu?
-Laptop sam pronašao kraj onih kontejnera na kojima je grafit “narodna kuhinja”. Uzeo sam ga, bar za rezervne delove, a i ovi bogataši svašta bacaju. A laptop nije bio za bacanje, lako ga popravih!
-A Azazel?
-Azazel je demon zatočen u hardveru tokom matematičkog proračuna sa ciljem određivanja koordinata pakla uzevši u obzir određene varijable…
-I ti si ga…oslobodio?
-Recimo. Azazel i laptop su zapravo jedno. Na monitoru je iskočio prozor za chat i tako smo počeli da komuniciramo. On je postao moj gospodar…
-Žrtve si upoznavao preko raznih socijalnih mreža…o čemu bi obično razgovarao sa njima?
-Književnost, muzika, film, život…znate već. Mada sam ja bio samo glasnik.
-Glasnik?
-Pa, Azazel je govorio kroz mene…
-Priseti se prve devojke, dečko. Silovao si je i ubio, a telo isekao i sakrio u podrumu, kao i ostala. Ali nju nisi snimao. Zašto?
-Azazel to još uvek nije tražio od mene. Kasnije je želeo novu bateriju i web-kameru. Postao je gladan. Zahtevao je da gleda.
-Objasni mi šta je ovo? Pogledaj fotografiju. Na ovom laptopu su rezbarije – čudan alfabet urezan oštrim sečivom…a slamu, perje, kokošju nogu i ljudski prst pridržava selotejp…tu je i pentagram iscrtan voskom?
-Ništa neobično, standardan magijski obred po Azazelovim uputstvima…

 

machina

 

Doktor me je posmatrao sažaljivo. Nisam hteo da me taj tupan žali. Počeo sam da urlam, dobio injekciju, i pre no što me je sedativ oborio rekao sam mu sve o svetu u kome živi, o paklu na zemlji, o Užasu.
Sada je mračno. Osećam da su mi ruke sputane. Sedim i osvrćem se oko sebe. Tražim Azazela, ma gde on bio. Motrim na znak. Pojaviće se on. Znam da hoće. Osluškujem, dok mi se u kosti uvlači tišina. Jeziva, neprolazna tišina.

Autor: Marko Antić

Fotografije: wordpress.com, n3daily.com