23 sep Desi se…

Desi se to. Nezaklonjen, ostaneš zarobljen u nekoj osobi koja te je uzela, a nije te dala. Vratila samom tebi. Već tako namerno hoda noseći te. Ti ni sebe ne držiš u naručju.
Ime takve osobe se pamti. Često i ona upamti tvoje ime. Mada te retko kada oslovi.
I ti voliš sve staze kojima je prošao njen osmeh, iako sam nepomično stojiš.
Takvim osobama možeš ostaviti mesto, ali ih ne pozivaš da sednu.
Ili se možeš pitati na kojoj strani kreveta spavaju, obično noću kada ti ne možeš zaspati.
Takvi vragovi nose divljinu na usnama. I među prstima im miris pristaništa u sumrak.
Najpre ih želiš cele.
Kasnije pristaješ na grumen njihove pažnje.
Zadovoljio bi se mrvicama.
Mrvom.
Čini ti se, samo bi njihovo srce razumelo to što su ti trešnje omiljena boja.
Ili to što tvrdiš da se cvrkut ptica, ukus sladoleda od jagode ili suza kako izgleda iznutra ipak mogu fotografisati.
Misliš u njih je proleće rođeno.
Njihova je koža cvat dunja. Tiho mekana, saten klizava. Kao nebo kada se zaljubi.
One bi razumele da smo svi potomci zločinaca i žrtava.
U njima, misliš, okončavaju se svi ratovi.
I još misliš da se može rasti samo iz njihovog korena.
One bi poštovale tvoje *Sve su bajke rađene po istinitim događajima. *
Ne bi te ismevale, jer ne želiš ostati gde si, a nemaš kuda da odeš.
Nikada te ne bi gurnule među kockaste ljude sa oštrim ivicama, kažeš sebi.

Raspršio bi se, slutim, u njihovom zagrljaju kao sačma.
Prestao bi da prokišnjavaš.
Prestao bi da nedeljom popodne gledaš kroz prozor u nepovrat. U razrušenosti. Neki propali grad i plastične kese. I da mrljaš staklo prstima.
Prestao bi da umireš i konačno bi mogao mirno umreti.

I bilo bi toga. Da te osobe obično nisu drugome. Često nikome. Uvek ne tebi.

Ostaju tvoj strah.
I tvoje nemanje.
Teška, usporena, u bol uronjena stvarnost.
Mnogobrojnost tvojih udisaja.
Osama.
Lutanje.
Tvoje večito nezakopčano dugme na košulji.
Plan o kupovini novog kreveta na razvlačenje. Kao da će na njemu dvoje spavati.
Pišeš misleći na njih. Misliš, pišući o njima.
Pamtiš kako se sa njima nikada više nećeš poljubiti. Ili kako uopšte nisi.
Kriješ ih čak i od sopstvenih tajni.

Pitaš se stavljaju li u čaj limun, šećer ili med ? Ili ne vole čaj.
Isključe li bojler kad se tuširaju ?
Da li bi u šake moglo da im stane celo tvoje koleno ?
Da li bi umeo da odjekneš smislom u njihovim tugama ?

Znaju li oni za pregršt neoživljenih poljubaca sa tobom, koji se u njima nalaze, pitaš se.
Za 478799372766877947 nenapravljenih torti.
Za trilion nepročitanih naslova I filmova uz koje biste se smejali.
Pitaš se navlače li prvo levu ili desnu nogavicu.
Šta misle, da li je važnije bogatstvo ili moć.
Plaše li se paukova, zmija …
Plaše li se grehova kojima su presvučeni.
Plaše li se više samoće ili ljudi.

Pitaš se uglavnom sve što bi ih mogao pitati da se ti ne pitaš da li oni uopšte žele da budu pitani.

I tako ih ne pitaš ni kako su.
Pustiš da vas osmisle neke daljine.
Da vas izbrišu sopstveni tragovi.

Dremaju u vašem dvojcu svemiri i svemiri neistraženosti. U međuprostoru, međuvremenu i međubiću.
U onome što ostane između ostalog.
Neostvarenoj ljubavi raznobojnih oblika.
Nepostojećoj. A sveprisutnoj.
Onoj koja se nije dogodila.

Najviše bole stvari te prirode. Mrtve pred rođenje. Žulja ono što ne postoji. Postojanje nedešavanja. I bola, koji ne mora postojati da bi ga osetio. Pitanje postoji, gde je sklonište i skrovište takvim ljubavima ? Jesu li one, bar na tren pokretljive i smislene ako im se posvete samo naše reči u omažu ljubavnim pismima ?

Ostane i noću pred neprospavanost pitanje Bogu, Kosmosu, Zidu na bilo kojoj strani sveta pitanje. Tiho. Gotovo sramotno pitanje posle molitve.
Bože, Kosmosu, Zidu, pomisli li nekada na mene, pa duboko i setno uzdahne ? Zna li koliko mi moje obično znalo biti sve ? Pomisli li nekada na mene ? Pomisli li ? Ima li kraja meni, ovako zamršenom, zapletenom I zbunjenom u ovom teškom gradivu? Odgovori mi ! Odgovorite mi … Pomisli li ? Pomisli … ? Dok ne savlada tišina.

Nešto mi se sve pomešalo sad od ovog gradiva. Nisam spremna za ovaj čas, a učila sam. Mogu da popravim sledećeg života ? Mogu li u ovom samo da se sklupčam kraj tog uzglavlja?
Ne bi dugo trajao takav život. Ceo bi stao u to jedno, jedino jutro.
U jedno konačište.
I jedan spokoj.
I opet bi se bezbrojnim životima moglo sve to zvati.

Autorka: Jovana Bajagić

Fotografije: favim.com