10 avg Dečak Čo

Sipaš vodu iz česme u čašu. Ne piješ još uvek jer ti se čini da se čaša nije napunila. I prolazi vreme, ona se puni, stvaraju se najmanji na svetu površinski mehurovi čiji životi traju nekoliko sekundi i životi im nestaju, a voda se preliva preko ivice čaše i curi. I tvoja svest nestaje i ne vidiš da je čaša puna. Za tebe nikad ništa neće biti puno.

Juče su svi bili u tvom stanu. Jedan je hteo da skoči sa terase. Ne sećaš se da li je skočio. Sišao si ispred zgrade i ničeg nije bilo tamo. Nema tela, nema leša, komšiluk nije zvonio na vrata, nema uzbune. Ipak, tebi se čini da se neko sinoc bacio sa šestog sprata tvoje terase.

Možda si to bio ti. Počinješ da ludiš. Ili ne, ali stvari posmatraš odozgo. Neke ptice zvučno mašu krilima i ti ih teraš od sebe. Odjednom se sve toliko približilo. Oni nisu tu, niko nije tu. Ti i uznemiravajuće ptice. Zašto bi neko biće poželelo da leti kada je sve svuda isto? Nema se gde odleteti. Ne postoji prostor predviđen za isceljenje od svega. Telefon zvoni i ti se javljaš, ali on i dalje zvoni. Nisi bolestan, ne spavaš, mozda je san u snu sna, ali ti se ne budiš.

Svet je tako uznemiren.

Juče si je pitao – Šta vidiš kad ne želiš ništa da vidiš? –Ne znam. Tebe. Psa. Umrle roditelje. Detinjstvo kojeg se ne sećam. Zvezde.

Ona je meko zurila u tvoje mračne  oči i u njima videla lepotu. To nikome nije pošlo za rukom do tada. Trčali ste jednom zajedno po kiši i to je bilo dovoljno da znaš da ćete tako do kraja života.

Telefon i dalje zvoni. Nisi svestan čemu ovo vodi. Hoće li ikad umuknuti taj zvrndavi nepostojeći zvuk telefona koji te zove, doziva ka sebi, tera da podigneš slušalicu i iščekuješ šta se nalazi sa one strane? Ko u tom trenutku misli na tebe, ko te traži? Komunikacija ti nije potrebna. Pokusavas doći do sebe. Prestao si pokušavati otkako je sve otišlo, a ti ostao da stojiš, ležiš, grčiš se, ponekad plačeš. Hrana je dobila ukus smrvljenog gvožđa koje moraš progutati da bi se i sutra probudio i činio to isto.

Cigarete su đubre, bilo ti ih je muka, one su te terale na kašalj. Tako si jednom ispljunuo krv, bojao si se da ćeš za nekoliko meseci umreti i onda si osetio i pridruženu slatku radost, kao da si naglo postao svestan da nećeš pljuvati krv nikad više. Muka ti je. Svima je muka od nečega. Ali ovo tvoje nije bilo od cigareta. Ne, nije imalo tako površne ozlede. Problem je bio dublji, strašniji, u svojim košmarima si znao da ćeš se razboleti. Jednog jutra probudio si se i sve tvoje tablete, ta sićušna mala zadovoljstva u boji, bila su negde izvan ovog stana, nestala, sakrivena od tvojih požudnih očiju. Moraš da popiješ nešto ovog jutra da bi ustao, da bi ga preživeo. Kako čitavog dana biti čist? Ne može se biti čist u ovom svetu.

Setio si se jutra kada je ona prvi put prespavala kod tebe. Mlado petnaestogodišnje telo slabo pokriveno šarenim ćebetom zgrčeno je ležalo na svojoj maloj polovini kreveta željno sna i spokoja. Njena zlatasta kosa prekrila je deo tvog jastuka  i nikad posle nisi mogao da se pomiriš sa time da je taj miris nestao. Spremio si joj kafu, i tost, i jogurt, i čaj, jer nisi znao šta voli. Isekao si salamu i osećao se poniženim što ništa drugo, bolje, nemaš da ponudiš ovom lepom biću. Bio si jadan i slab u svojim očima.  Tog jutra si mrzeo ogledalo.

Falila je muzika i pronašao si muziku za ovaj dan i za ove trenutke. Nijedna doza nikakve supstance neće uspeti ni u narednih dvadeset godina da ti ponudi ovakvu dozu mira, lepote i ekstaze koju si osećao pri pogledu na njene kosti, zglobove, stopala, dlanove, vene. Ocrtavale su se na bledoj koži, koja je pri rođenju okupana mesečinom i nikada nije izgubila svoj nebeski sjaj.

Ti se prisećaš i ja ti se obraćam. Znam sve što se dešavalo u tvojoj glavi i van nje jer ja sam bio ti. Ja sam ono što je činilo tvoje postojanje mogućim. Ne znam ništa više. Ali te noći kada su prijatelji bili u tvom stanu, kada ste đuskali i prevrtali se po kauču i sobama, ne znajući zašto to činite, niti kako da prestanete išta da činite i da živite normalno, kao osobe zrele, uspešne, razumne, one osobe oko vas koje su vas odbacivale, posmatrale vas kao decu izraslu i nedoraslu svojoj veličini, ti si prestao da postojiš. Popeo si se na tu opčinjavajuću ivicu i učinio ono o čemu si maštao. Nikada više nećeš dolaziti u dilemu ili u nedoumicu. Tvoje telo je poletelo.

Autorka: Jelena Cvetić

Fotografija: tumblr.com