17 okt Čudovišta

Zvuk se razleže praznom zgradom:

DUM! DUUM!! DUUUM!!!

Poslednja žena na Zemlji panično se trgla iz sanjarenja i oborila knjigu koju je držala u krilu. Ustavši, ukočila se u mestu. Dugo nije mogla da razabere šta je to čula. Bilo je van svake pameti da je to ono što joj se čini da jeste. Zvuk je bio u isto vreme i tako poznat, ali i tako neprepoznatljiv u svetu na koji se navikla, koji je počela da naziva domom. I nakon par, ili par desetina mučnih otkucaja srca, kucanje na vratima se ponovilo. Nije bilo sumnje, to je bilo kucanje, lupanje, udaranje. Odzvanjalo je praznim hodnicima, odjekivalo pustim prostorijama, svakim trenom glasnije i zloslutnije. I kako se lupa izvana pojačavala, tako je njeno bilo zamiralo.

Konačno je prepoznala zvuk, i pred njom su se otvorila dva sveta. U jednom je imala devet godina, dan je, blizu podneva, i njen otac lupa na vrata. Znojav je i raščupan. Iz nekog razloga počeli su da se zaključavaju iznutra tih dana, a njoj su branili da ide u školu. Bilo joj je pomalo čudno, ali i dobrodošlo. Nije bilo crtaća, ali je imala knjige. Sećala se njegovog izgubljenog pogleda i drhtavog glasa kojim govori njoj i majci da moraju da krenu dok nije stiglo i do njih. Potom se, kao na traci, nižu gužva, ljudi jednako mutnih očiju, bes i očajanje, vika, udarci, cika, vriska i plač, vonj znoja i straha, grimizna fleka na košulji njenog oca i desetina drugih, te bekstvo u brda izvan grada, što dalje od puteva, još uvek u gomili, još uvek nevoljni da se odvoje jedni od drugih, još uvek trpeći najviše štete jedni od drugih, i opet bes i očajanje, vika, udarci, cika, vriska i plač, i opet mutni pogledi i mračna lica. Sećala se zbega, i tamnih oblika u tmastoj šumi, sa očima poput jezeraca zgusnute tmine. Nešto ih je lovilo te noći. Kasnije, vukovi mnogo veći od normalnih i medvedi sa krvavom penom na zubima su primorali malobrojne preživele da se vrate u gradove. Tamo su se promenili do neprepoznatljivosti. U drugom je neko… nešto lupalo na vrata. Nije li se neki od tih oblika osmelio da napusti šumu i uđe u grad? Na kraju krajeva, i sâma šuma je prodirala u predgrađa, izvaljivala bankine i puzala uza zidove. Ne, gluposti, zašto bi kucalo? Jer ovo je bilo upravo to – kucanje, kao u najnormalnije doba. Tada je primetila da se smrklo. Senke su se izdužile, i hodnici i niše bolnice u kojoj je načinila sebi dom i tvrđavu poprimili su boju vekovne mahovine na kamenim zidinama. Ustreptala, kretala se kroz taj predeo nalik katakombama da vidi kakav to stvor narušava njenu samoću građenu sedamnaest grtkih godina, ko je taj gavran dolepršao da budi duhove iz prošlosti. Pogledala je kroz prozor, i u smiraju sunca ugledala čoveka. Nije bilo sumnje, to beše čovek, a ne zver. Izmršaveo, izbledeo, poguren, a ipak čovek. Bez daljeg lomljenja otvorila je vrata i pustila čoveka unutra.

Kad je završio s njom, poharao je zalihe i ostavio njeno izubijano telo gavranima koji su jedini još obitavali blizu ostataka čovečanstva.

Autor: Aleksandar Trailović

Fotografija: deviantart.net