29 dec Čućemo se ti i ja još!

Priznajem da sam jedna od onih koje misle da jednim pozivom mogu da uproste svet. Što u prevodu znači: ubeđenost da se želje usklađuju putem telefona sa svim onim što čini da taj telefon ćuti. Jedna sam od onih koje nazovu. Od onih sam jedna kojoj je za to potrebno pivo. Dva ili tri. Onda mogu da lažem da mi nije ništa. U suprotnom bih, kao jednom davno prvoj simpatiji, spustila slušalicu nakon par večnosti, sekundi, ćutanja. Izlupalo bi me srce da sam trezna. Glas bi se zakačio o misao kao klinac o kevu pred injekciju i ne bih pisnula. Ni reč. Ovako sam ja keva svima. Pijana. I jebeno sam moćna dok verujem da mogu da uprostim svet. I uprostim ga. Uprostim ga onoliko koliko nisam trezna. Smejem se. Pitam te za majku, oca, babu, njenog dečka, mačku…

Kažeš da ti je baš bilo teško kad je mačor lipso.

Uh sunce ti! Što bih ti sad ja neke stvari ovako prisebna, dakle pijana, rekla. Tebi, bre, nečeg može da bude žao?! Tebi?! Mačke ti je žao? A, ja? Ja žarkog li ti sunca? Trebalo je izgleda da budem mačka. Ili da umrem.

Preživela sam.

Prećutim te šamare koje bih ti pljusnula.

Na trenutke bih da te opipam. Ne jer me pališ – više jer ne verujem da si došao. Dišeš mi zavrat izobličen alkoholom. Na čas si se promenio na čas sam sebi guska. Što je ostalo neizmenjeno.

I, šta ćemo sa onim tišinama koje staju u 131 nedelju?

Nikom ništa.

Ili meni možda priznanje što sam jedna od onih koje misle da jednim pozivom mogu da uproste svet dok sutradan upraštaju samo glupost kojom se vode da mogu svet da uproste.  Tebi … ni tebi brate slatki ništa. Ni ja ni ona ni Pariz ni taj Beograd. Još u mestu cupkaš. Nema podsmeha jer u tom mestu još cupkam i ja. Volim te. Šta sad o tom da ti pričam. Ti si sad sjeban čovek koji nema ništa. Ja bar imam ljubav – koja mi doduše ne služi mnogo čemu osim da upraštam sebi život nakon toga što ću da ga iskomplikujem.

Ne uspevam da sve to svedem na shvatljiv nivo. U stvari, ja tu imam rezultat – da te se klonim – s tim što me moja glava voza niz etape koje dovode do zaključka da treba da čekam.

I čekam. U međuvremenu pišem. Pišem o tome šta i koga čekam. Imam film u glavi. Traje. Traje jer čekam i jer sam jedna od onih koje veruju da mogu jednim pozivom da uproste, usklade sa svojim željama, svet.

Čućemo se ti i ja još. Ne sumnjaj!

Autorika: Goli iznutra

Fotografija: favim.com