08 feb Crna ovca nedelje: Stefan Stanojević

Stefan Stanojević je mladi pesnik iz Pančeva. Studira književnost, bloguje, objavljuje svoje pesme na portalima. Voli Bukovskog. Smatra da pisanjem produžava život.

Tvoja poezija je objavljivana u Draftu, Zborniku poezije stopama Alekse Šantića, Zborniku savremene ljubavne poezije, kao i na portalima Afirmator, Avlija i Blacksheep.  Pišeš blog i učesnik si brojnih književnih večeri, kako grupnih tako i samostalnih.  Ko si ti kad se skloniš iza zidova „malog Dedinja u Pančevu“?

Kada od centra Pančeva dolaziš ka mom naselju, Kotežu 2, moraš da prođeš kroz nekoliko ulica gde su velike kuće. Moje društvo i ja smo taj kraj još kao klinci zvali ‘lopovsko naselje.’ Kada prođeš kroz Valjevsku ulicu, gde se nalaze ogromne, skupe kuće sa sređenim travnjacima, bazenima i dobermanima u dvorištu, koju sam u jednoj pesmi nazvao ‘Dedinje u Pančevu‘,  zbuniš se kada izbiješ na blokove zgrada dokle ti pogled seže. U jednoj od tih zgrada, u 40 kvadrata, su moja četiri zida koja delim sa mlađim bratom. Između njih sam ista osoba kao i van njih, volim da spavam preko dana, a noću sam budan, previše razmišljam, patim za uspomenama koje mi noć donosi ili uživam u tišini dok pišem, a svi oko mene spavaju. Trudim se da budem pristojan sin i brat, trudim se da ne poludim zbog slušanja o neplaćenim računima i dugovima, a kada to više ne mogu da slušam i zasmeta mi dok čitam knjigu, izađem napolje i vratim se za par sati.

Koje priče su ti prijatelji?

Sve moje pesme su mi verni prijatelji do kraja. One pričaju moju priču, sadrže moju dušu, osećanja, emocije, životne događaje i ljude. Najbolje slušaju, nikada me ne osuđuju, omogućavaju mi bekstvo i da se osetim dovoljno jako da nastavim da živim. Zahtevaju maksimalnu posvećenost, pažnju i iskrenost. Ali ne mogu dugo da ostanem nasamo s njima, jer sam socijalna osoba, treba mi priča, dodir, smeh, a one to ne mogu da mi pruže. Ali mogu besmrtnost.

Za obične si čudan, a kakav si za čudne?

Čudno je epitet dodeljen od strane većine. Oni nisu ništa drugo do živi, svoji i slobodni. Svako od nas ‘čudnih’ ima neko svoje ludilo i njega negujemo da bismo ostali živi među šetajućim mrtvacima. Meni ne prija svačije ludilo, pažljivo sam birao ljude kojima sam okružen. Oni rade i bave se onim što vole, posvećeni su i iskreni, bila to teologija, elektrotehnika, umetnost, muzika, ili pozorište, oni su potpuno u tome. Većina ljudi koji se takođe bave pisanjem u mojoj sredini, mene vide kao konkurenciju, pijanicu, klošara, ludaka ili su ljubomorni. Uvrede se ako im komentarišeš pisanje, ne trpe kritiku, a nazivaju sebe piscima ili pesnicima, kako god. Ja nemam konkurenciju, jer se ni sa kim ne takmičim, tako da uglavnom izbegavam ljude koji se bave pisanjem.

Kako raste pesma?

U mom slučaju, jako jednostavno. Prosto izađem na ulicu i pratim šta se dešava, gledam svaki ćošak, izlog, zapišani prolaz, svako lice koje prođe pored mene, decu na igralištu, glupe lepotice i muškarčine ispred noćnog kluba. Gledam svoje nasmejane prijatelje u parku, na svirci. Smejem se u lice petorici likova koji su mi malopre polomili zube i otvorili glavu bokserom. Iz fotelje gledam tu devojku dok spava, putujem vozom do raznih devojaka ili one dolaze do mene, kasnije ih gledam kako se smanjuju dok se autobus udaljava. Slušam svoje roditelje kako se svađaju o velikom minusu na kartici, ili ne mogu da pošaljem pesmu, jer internet i telefon nisu plaćeni. Pratim šta se dešava na putu do Beograda i fakulteta, slušam vršnjake šta ih interesuje ili zanima u autobusima, pratim kulturu u svojoj zemlji, gradu, svetu, političku situaciju, neke sitnice… Jednostavno, živim. Pesma može nastati odmah u mojoj glavi ili može da čuči negde i čeka neki pečat da bi bila zapisana. Kad sam pijan i vraćam se ka stanu, sednem na klupu u parku staračkog doma, u naselju,  zapalim cigaru i oslobodim pesme iz glave. Zapisujem ih tu, ako u džepu imam neki plakat ili papir ili kad stignem u stan. 90% svega što sam napisao nije nastalo za stolom, ispred tastature ili u stanu, već tu u parku staračkog doma, otprilike između 2 i 4 ujutru. Retko ih prepravljam, većina pesama nastala je u dahu i obično je prva verzija u stvari ona finalna. Za mene je dobra ako se posle nje osećam oslobođeno i jako, najbliže rečeno, zaista neopisiv osećaj. Pišem lako kao što dišem i imam potrebu često da pišem, tako da je blokada najgora stvar koja može da mi se desi. Kad imam blokadu, osećam se malaksalo, spavam čitav dan, boli me glava, nemam apetit, osećam se kao da ću da eksplodiram. Kad razbijem tu blokadu vrati mi se energija i glavobolja prestaje.

Nedavno sam čula da pisac uvek piše za jednog čitaoca. Pretpostavljam da nisi saglasan sa ovom mišlju, pošto sam naišla na sledeće stihove:

I misle da su one TE,
da su posebne,
laskaju sebi i pitaju me da li su pesme za njih.

 Saglasan sam, zapravo. Ja nisam počeo da pišem zbog ljudi koji bi to čitali, čak ni sada, kad mnogo više ljudi pronalazi moje pesme, uživa uz njih ili traži još. Ja pišem zbog sebe, ja sam svoj jedini pravi čitalac i kritičar. Ako se ne osetim moćno ili ne osetim da iznutra treperim kad napišem pesmu, brišem je, ili bacam papir na kome je napisana. Ako stanem u sred pesme jer ne mogu da nastavim u dahu, poštedim je i ostavljam je negde da je nekad završim ako osetim istu emociju. Podelio sam ih s drugima jer sam primetio da im se sviđaju, one lako nađu put do ljudi jer su iskrene, jake i imaju dušu. Ti stihovi su iz pesme ‘ Govno od čoveka’ i u stvari govore o tome da je nekoliko devojaka ubeđeno da su neke od pesama posvećene njima. Pišem samo (o) devojkama koje su ostavile dubok trag na mene, bilo da su me povredile, ili me načinile srećnim i potpunim. Nekoliko devojaka koje i ne pozanjem sasvim, javljale su mi se i pitale da li mogu da im napišem pesmu… Smejao sam se, naravno.

Da li ima ljubavi u srcu grada?

Ne bih rekao da ima bilo čega u srcu mog grada, a  najmanje ljubavi. Poslednjih godina postao je prazan, ljudi ovde postali su prazni. Statični su, mrtvi, prekopirani, besni, agresivni, uplašeni. Prošle godine je bilo više samoubistava nego ikad u ovom malom gradu, a to su većinom bili mladi ljudi. Plaše se da žive, tako da im smrt izgleda kao najbolje i jedino rešenje, bila to fizička smrt, ili samo obavljanje osnovnih potreba – disanje, izlučavanje, razmnožavanje, glad, žeđ. Više ih brine broj pratilaca na društvenoj mreži, ili što nemaju najnoviji telefon, da li će do kluba da se odvezu u tatinom džipu ili svojoj limuzini koju je tata kupio za osamnaesti rođendan. Njih ne brine da li dovoljno vole, ili su voljeni, da li uopšte žive. Imam problem da fizički razlikujem većinu devojaka, jer su fizički iste. To su iste frizure, boja kose, dužina i boja noktiju, hod, garderoba, mobilni telefon, način priče, teme… Nisam dugo imao devojku odavde, pronađem ih daleko odavde. Bila je tu jedna devojka, udaljena je više od 300 km, koja je uspela da me učini srećnim i da se zaljubim za jedno popodne. Bio sam s njom samo dva dana i uspela je da mi pomeri svet. Ne smem da zamislim šta bi bilo sa mnom da je ostala duže. Pratio bih je verovatno svuda, prodao bih dušu njoj ili đavolu, ali duga je to priča, pročitajte u pesmama. Rešio sam da ne prodajem dušu, pošto mi treba za pesme. Bobi Blue Blend je bio u pravu.

Šta oćutiš za svoje pesme?

U društvu sam uvek nasmejan i naizgled dobro raspoložen, kao i svi moji prijatelji kada sedimo u parku, ili na keju uz gitaru, u omiljenom mestu za kafu, ali retko se tako i osećam, zaista. Ni sam ne volim ljude koji unose nervozu, negativnu energiju i svoje neraspoloženje u krug ljudi koji to ne žele, pa ni ja to ne radim, već prećutim i pišem u pesmama. U pesmama mogu da budem mračan, negativno raspoložen, nesrećan, mogu to da izrazim i ne narušim atmosferu nikome.

U jednom intervjuu si rekao da ljudi hitno moraju da se dovedu u red i da ne može svako da piše. Kako bi izgledalo to „dovođenje u red“?

Shvataš da bih mogao do sutra o ovome da ti pričam? Hahah. Ukratko, ovo moderno vreme omogućilo je svima da budu šta požele. Ja gledam to ovako: ako kupiš gitaru, logično je da ti treba mnogo vremena, truda i vežbanja da naučiš da sviraš dobro. Treba ti kreativnosti i talenta da komponuješ sopstvene pesme, tu ti vežba neće pomoći. Tako je i sa pisanjem. Svi mi kao mali učimo da povlačimo olovku po papiru i pišemo slova koja sklapamo u reči, koje kasnije sklapamo u rečenice, ali bavljenje pisanjem, poezijom, prozom, dramom – to je umetnost. Treba ti talenta i kreativnosti, a mnogi to na silu rade. Pišu za druge, pišu da bi postali popularni, prvenstveno zaradili novac, da bi dobili pičku, ma sranje… Znam nekoliko njih odavde koji su platili štampanje svojih knjiga novcem svojih roditelja, zlatni su, bez poroka, čitaju velika dela, klasike… Oni rade pogrešno, nemaju ono ludilo koje treba da poseduju da bi uspeli. Nisu iskreni, foliraju se. Ljudi moraju da razlikuju hobi od životnog poziva. Meni ovo odavno nije hobi, ja ovome nisam poklonio samo godine truda, krvi, novca, već celo biće i dušu. Ako će da rade ovo iz hobija, onda nek pišu za sebe, nek pokažu to mami, tati, dečku, devojci, vode dnevnik kad dobiju menstruaciju, nek pošalju to na neki konkurs malecni možda i nek prestanu da se eksponiraju jer koče one prave, iskrene i lude, koji nisu sigurni. Ali kao što kažem u jednoj pesmi, ko i njih jebe, što su nesigurni, ili se boriš za to i uspeš ili nemoj to ni da radiš.

Kakav je put mladog pesnika do izdavača i prve zbirke?

Jako težak, eto, ja još nisam uspeo, ali ove godine hoću, ne zvao se ja Arturo Ban… Stefan Stanojević! Ja ne znam kakvo je ovo govno od vremena u kom živimo? Pa uvek su izdavači jurili talentovane ljude i pratili njihov rad, kretali se po čitanjima, pratili časopise. Sada je dovoljno da imaš keš i možeš tri zbirke odjednom da izbaciš. Jezivo.

Zašto si ti crna ovca?

Jer sam voljen i volim, radim ono što volim, živ sam, jer sam se prvi i poslednji nasmejao i jer nisam slušao kada su mi ONI govorili šta je nemoguće. Ja sam prvi i jedini neafirmisan koji je u Pančevu i okolini, održao četiri uzastopne, samostalne večeri poezije gde su lokali bili prepuni. Jer rizikujem, kockam se i idem do kraja, ne slušam NJIH makar se zakucao pet puta u isti zid, razvaliću ga kad-tad ovom glavudžom.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Đorđe Zečević, Tijana Mihajlović i Stefan Stanojević