Dragi, nisi maštovit! Zato i ne pričamo. Zato se i ne volimo. Zato i jesmo udaljeni jedno od drugog. Po meni, za ljubav ne postoji nikakvo pravilo! I to što me ne voliš ne bi mi smetalo samo da se u mašti u neki drugi oblik...
Žmuova priča o princezi na zrnu graška. – Znaš, dok sam živeo u Južnoj Americi upoznao sam mnogo šarenolikog i zanimljivog sveta, ali niko nije ostavio takav utisak na mene kao Frida Kalo. – to su bile prve Žmuove reči pošto je pročitao moje priče. Nasmejala sam...
Kada smo se poslednji put videli, jedne sada već davne januarske večeri, vejao je sneg. Seli smo u jedan kafić u maloj ulici blizu Knez Mihajlove. Pričali smo kao navijeni oboje, bukvalno se boreći za reč. Smešno mi je što imam utisak da sam tek tada...
Toga dana imala je slušalice u ušima. Dan je bio običan, sunčan. Kao i svaki drugi letnji dan, kad je dan. Često je slušala muziku jer je to volela. Prijalo joj je da se odvoji od sveta, od svega i svakoga ko bi se u tom...
Pre par dana mi je telefon otkazao poslušnost. Jednostavno je odbio da se uključi i pored svog truda spasa mu nije bilo. Matična ploča je odlučila da ode na večna lovišta i, kako sam se neprijatno iznenadila kad sam uključila popravljeni telefon- sa sobom je odnela...
Mislim da nikad više nećemo osetiti tu lakoću i bliskost s nekim kao kad podelimo slušalice i slušamo – istu pesmu. Ne možeš to sa svakim. Nema to veze sa higijenom, već sa higijenom duše. – Evo ti jedna slušalica – rekao je, a iz minijaturnih crnih...
Pobegla bih Da te ne vidim Ne čujem I ne znam Da mogu A ne mogu Možda bih zaboravila Da nisam nikad Da nisi nikad Da nismo nikad Da mogu A ne mogu Skrila bih se U sred bela dana Ispod laktova Iza osmeha Da mogu A ne mogu Zakopala bih Gde grobova nema Gde zemlja je jalova Bez nadgrobne ploče Da mogu A ne...
Ako je moguće voleti ljubav, zašto je nemoguće mrzeti mržnju? Zašto je to paradoksalno? Mržnja može da se mrzi. Može i da se voli. Gde je tu paradoks? Uvek se vraćam na činjenicu da nije sve samo crno ili samo belo. Nije sve samo dobro ili samo...
Pauza od učenja za posljednji ispit. Razmišljam. Za 10tak dana i na papiru ću biti ono što sam oduvijek željela. Imam krila da letim kuda god poželim. Prilike su našle mene bez da sam morala prstom pomjeriti. Dobro, lagim malo. Zaslužila sam ih, ali volim sve što...
Ko zna koji put već osjetih težinu svih tih skela, što tako marljivo čuvaju građevinu. Zatvaraju se, sakrivaju sve ono lijepo i ružno na njima. Slično je i sa ljudima. Odavno već znaju kako sve ima kraj i da ne postoji ono savršeno. Postoje samo...