27 jan BUDUĆA PESNIKINJA VEKA
Odlučila je da me vidi. Buduća pesnikinja veka. Ženska osoba koja je svoje radove već godinama objavljivala pod pseudonimom „Vera Valemberg„, kontroverzna, prevođena širom Evrope i sa neverovatnom sposobnošću transformacije poetskog stila.
Priznata od strane predstavnika andergraund literature, ali i od strane akademika. Njena prva zbirka pesama „Erekcija Misli„ je nedavno objavljena i u Americi, i Vera je konstantno bila u usponu.
Davala je poneki intervju, gostovala u par emisija, ali uvek putem telefona, Interneta ili klasične pošte. Niko nije znao njeno pravo ime i prezime, niti kako izgleda, pa ni njen izdavač, takođe ekscentrik. „Dok se knjige prodaju, zabole me„ – govorio je. Nije otkrivala gotovo ništa o sebi i svom privatnom životu u intervjuima, to je bilo prećutno pravilo.
Mnogi su sve to oko nje smatrali marketinškim trikom, ili su pretpostavljali da je teško bolesna, eventualno jako ružna, obogaljena, unakažena. Lično nisam imao neko posebno mišljenje o tome.
Birala je emisije u kojima se uključivala u program, imala je kristalno jasne stavove o svemu, jezivu moć zapažanja, priličnu širinu, dobre digresije, fine paralele, koncizne zaključke. Britka i bez dlake na jeziku, ali sa stilom. Inteligentna i načitana persona. A izabrala je baš mene.
Jednostavno sam na jednom poznatom pesničkom forumu dobio kratku i neobičnu privatnu poruku potpisanu sa„Vera„. Mislio sam da me neko podjebava, da hoće da mi smesti batine, ili je možda i neka ludača u pitanju. Na poruku sam odgovorio uzdržano i sa skepticizmom. Razmenili smo još nekoliko poruka i moja sumnja se polako topila. Misao, forma, sve je odisalo Verom.
Na pitanje „zašto baš ja?„ odgovorila mi je da sam, eto, odabran, da je jako usamljena i da ima „neki čudan osećaj„ u vezi mene. Nadala se da je razumem. Moje pisanje je prokomentarisala sa: „Ni suviše dobro, ni ispod nivoa. Simpatično.„
U poslednjoj poruci mi je napisala i to da zna da joj neću napraviti novinarsku sačekušu ili pokušati da je fotografišem na kvarno, ili snimim naš razgovor – a ako kasnije budem govorio o tome, ionako mi niko neće verovati. Tvrdila je da ima trideset godina.
Zakazala mi je sastanak u pustom parku van centra grada. Nedaleko od parka se nalazila benzinska pumpa, borova šumica, poljana i par kuća u daljini. Prijatno i poluosvetljeno, diskretno mesto, začudo bez skitnica i narkomana u blizini.
Okupao sam se i obrijao svoju divljačku bradu, oprao zube, odabrao jednu od svojih čistih starih košulja, promenio donji veš i čarape, navukao pantalone, nazuo svoje proste crne cipele, strpao u džep mobilni telefon i nešto para.
Pet minuta do ponoći, uzbuđeno i radoznalo koračam ka klupi na kojoj me stvarno čeka ženska silueta. Nigde unaokolo nije bilo ama baš nikoga osim nas. Nestvarna atmosfera. Prosto sam došetao do klupe i seo.
– Vera?
– Da. Zapravo – Sofija. „Vera Valemberg„ je junakinja nekog stripa, glumica iz doba nemog filma. Uzela sam to ime za pseudonim jer smatram da smo svi junaci nekog nemog sivo-belo-krvavog filma, ili stripa. Žalosni ljudi u žalosnoj zemlji na žalosnoj, gramzivoj planeti. Pampur bez mirisa. Zveket ispljunute plombe. A i moj pokojni deda je imao neku ljubavnicu Veru, neku Nemicu. Pričao mi je o njoj dok je bio pod dejstvom morfijuma, pošto su mu odsekli i drugu nogu.
– Zašto su mu amputirali noge? Dijabetes?
– Ne. Pregazio ga je tramvaj. Dešava se – hladno mi reče.
Dok smo razgovarali, osmotrio sam Veru, zapravo Sofiju. Divlja i ne tako čista crvena griva od kose, žućkast ten i erotično-ezoterične azurnoplave oči. Pravilne crte izduženog lica. Imala je podočnjake i njena faca je znala i za bolje dana, kao uostalom i moja. Ipak, bila je lepa.
Takođe je bila i obla, punijih grudi, i lagani višak kilograma je bio očigledan. Obula je prljave „kanađanke„, nosila je flekave farmerke i crnu majicu sa natpisom „only loosers take drugs„. Bela slova su bila zamagljena i iskrivljena, kao da su pod dejstvom LSD-ja. Pored nje, na klupi, zapazih paklicu „memfisa„ i dve limenke piva.
Otvorila je limenke, ćutke mi dodala jednu. Potom je iz desnog prednjeg džepa pantalona iščeprkala kutiju bugarskih šibica, i dohvatila paklo cigareta. Ponudila me je, odbio sam. Kresnula je šibicu, pripalila sebi cigaretu. Bila je levoruka, i ruke su joj se pomalo tresle. Povukla je dobar dim.
– Šta te nagoni da pišeš onako, Sofija? Odakle ti sva ta bol? Izvini ako zvučim kao novinar.
– Šta tebe sprečava da se izraziš do kraja?
– Apsurd svakodnevnice, roditelji, siromaštvo, nezrelost, ulica, faks, skupština, crna hronika… Glupost i zlo.
– Upravo to. Izvini, moram da se javim mlađem bratu.
Iz zadnjeg džepa pantalona ona izvadi desetak godina star mobilni telefon neznane marke, prava cigla, gori i od mog. Ekran je bio naprsnut i skapirao sam da je celo vreme sedela na svom telefonu. Tastaturi je falilo jedno dugme, i ona podiže sa zemlje grančicu ne bi li njome ubola tačku na integralnoj ploči i okrenula željeni broj. Preko ostalih tipki je bio zalepljen dvostruki sloj selotejpa.
„Halo, Bogdane, kako si? Da li ti nešto treba? Da li da dođem uskoro? Sve je u redu? Možeš sve sam? Važi, Bogdane, ja ću se vratiti do jutra. Ljubim te.„
– Možda bi trebalo da nabaviš nov telefon – primetih ja.
– Moguće. Ne opterećujem se time. Znaš, Bogdan je u invalidskim kolicima. Paralizovan je od struka naniže. Novac koji dobijam od honorara odvajam za njegovu operaciju. Šansa da operacija uspe i da on ponovo prohoda je mala, ali moram da pokušam. Prikupila sam više od polovine potrebne sume.
– Žao mi je. Kako se to desilo?
-Išutirali su ga skinsi na dečijem igralištu jer nije hteo da im da loptu. Nikada ih nisu uhvatili. Sjebali su mu kičmu – odgovori ona smireno.
– Čime se sada Bogdan bavi? Kako mu je?
– Bavi se veb-dizajnom i igra igrice. Onako je, retko izlazi. Ponekad posećuje porno-sajtove i gleda romantične komedije, čita ljubavne romane. Nikada nije bio sa devojkom. Tužno.
Ćutali smo, otpili par gutljaja piva, ona dovrši cigaretu. Purjala je kao parna lokomotiva, nikada nisam video nekoga da tako brzo dokrajči duvan. Onda iz levog prednjeg džepa izvadi žutu plastičnu kapsulu od kinder-jajeta, i otvori je. Bila je puna tableta raznih vrsta. Kulturno me je ponudila, odbio sam, ona popi šest-sedam pilula sa malo piva.
– Ne bih smela da kombinujem „haloperidol„ i „mendileks„ sa alkoholom, mogla bih i ja da ostanem nepokretna. Ali jebiga.
– Ako bi se pokazala javnosti, možda bi lakše i brže zaradila novac za Bogdanovu operaciju? Mogla bi i da napišeš roman? Ili tekstove nekom bendu? Dosta muzičara gotivi tvoje stvari…
– Možda. Ali sve je to smaranje, publicitet, sujetne kolege, novinari, književne večeri, ljudi koji te cimaju, stalno nešto hoće… A i vezana sam za brata. Razmisliću. Možda jednom, kada budem bila spremna za to.
– Kako ti je uopšte uspelo da za sada do te mere sačuvaš svoj pravi identitet i svoju privatnost?
– Moj izdavač je faca. I on delimično zna moju priču, videli smo se jednom, na početku. Sve ide preko njega, i novčane transakcije. Zahvalna sam mu do neba. Nije me izneverio, za sada. Kako si počeo da pišeš?
– Sanjao sam sivog vuka u kavezu. Čikao me je da ga oslobodim.
– Moje roditelje su pojeli vukovi.
– Kako?!
– Vraćali su se sa planine. Kolima. Išli su da obiđu vikendicu. Ćale je izgubio kontrolu nad vozilom. Možda je bio pijan, a put je bio pun rupa. Survali su se u neku provaliju. Našli su ih posle dve nedelje. Mislim, ono što je ostalo od njih.
– To je užasno.
– Znam. Znaš, imam problema sa ljudima. Fobiju od ljudi. Prilikom prvog poljupca sam slučajno podrignula, a dečko mi je raspalio šamar i ostavio me. Rasekao mi je usnu, od siline udarca sam se stropoštala na pločnik. A bila sam smrtno zaljubljena u njega.
– Kakav debil.
– U šesnaestoj sam sa najboljom ortakinjom pobegla od kuće. Htele smo da vidimo more. Prikupile smo nešto kinte od džeparca i stopirale. Nismo daleko stigle. Priveli su nas panduri u nekoj zabiti. Silovali su nas. Naizmenično. Tri zadrigle, pripite seoske svinje koje nose uniformu. A bile smo nevine. Iživljavali su se, jebali su nas i u dupe, rascepali nam čmar, gurali nam pendreke u vaginu. Povredili su mi matericu. Lekari su mi rekli da verovatno neću moći da imam dece.
– O Bože…da li ste ih prijavile?!
– Naravno. Na sudu su ih oslobodili usled „nedostatka dokaza„. Tvrdili su da su nas pronašli takve. Naša reč protiv njihove. „Uzorni i porodični ljudi, čuvari reda i mira„. Nismo odmah ni podvrgnute pregledima. Zlostavljali su nas u memljivoj ćeliji. Cele noći smo drhtale od bolova jecajući, dok su pacovi i bubašvabe plesali po usranim zidovima.
– Kako ste preživele sve to? – upitah tiho.
– Prerezale smo vene. Ona je uspela, ja nisam – reče i pokaza mi ožiljke od žileta na unutrašnjim stranama podlaktica.
– Da li si bila sa nekim muškarcem posle toga?
– Jesam, dosta kasnije. Znao je moju priču i nije insistirao na seksu. Bio je strpljiv. Ali posle godinu dana više nije mogao da izdrži, i platio je nekoj kurvi da je potuca. Od nje je dobio i AIDS, za male pare. Pretvorio se u svoju sopstvenu senku. Preminuo je pre par meseci. Žao mi ga je. Ali i to se dešava.
– Posećivala si psihijatra?
– Svakako. Promenila sam četvoricu specijalista. I svi su hteli da me jebu. Potom sam otišla kod žene.
– …..i ?
– …..i ona je pokušala da me zavede. Onda sam odustala.
– Razumem.
– A ti? Da li bi i ti voleo da me jebeš? – upita me odjednom.
– Ovaj, Sofija, izašli smo da pričamo…i dalje mi nije jasno zašto si odabrala baš mene. Mislim, ima i daleko pametnijih i starijih osoba… – promucah.
– Bio si mi sladak. Imam poverenja u tebe. Intelektualci su mahom prepotentna govna – odgovori mi ona. Ćutao sam zbunjen.
– I? Da li bi voleo DA ME JEBEŠ ?! – razdra se ona. Bio sam zatečen, preneražen.
– Sofija, smiri se…
– Šta, kao ne bi voleo da me jebeš? – upita ona i tutnu mi u šaku kondom koji je munjevitom brzinom izvukla iz famoznog levog džepa. Utisnuti rok trajanja je jasno pokazivao da dotični prezervativ odavno nije za upotrebu.
– Sofija, rastrojena si… Možda je i do lekova koje si popila. To ti je terapija?
– I da i ne – odgovori ona. Nervozno je klatila stopalom, a ruke su joj jače podrhtavale. Preznojavala se.
– Znači, nećeš da me jebeš?
– Nije ti dobro. Možda bi mogla da polako kreneš kući? Trebaćeš bratu sutra. Uskoro će noćni bus. Staje kod pumpe – rekoh joj ne obazirući se na njeno pitanje.
– Znam….i u pravu si, ne osećam se dobro…. – primiri se ona, posle kraće pauze.
– U redu je. Krenućemo sada polako. Okej?
– Okej.
Ostavio sam prazne limenke i užegli kurton na klupi, dodao joj kutiju šibica i cigarete, uhvatio je pod ruku, ustali smo. Pošli smo ka pumpi, prepešačili zapuštenu livadu prošaranu otpacima i izmetom nepoznatog porekla, odvukli se do autobuskog stajališta, stali. Zadigla je majicu i pružila mi svitak od desetak listova urolane hartije koji je do tada držala zadenut za pojasom.
– Ovo je za tebe…neke od mojih pesama… Verovatno ih nikada neću publikovati.
– Hvala, Sofija…
Autobus je dojezdio iz mraka i vozač ukoči. Nekoliko potencijalnih lopova i manijaka u vozilu, uključujući i šofera.
– Otpratiću te do kuće, Sofija. Hoćeš li?
– Ne, izvini…ne moraš da znaš gde živim. Ne brini, nije mi ni prvi ni poslednji put. Ako me neko napadne, odbraniću se…svojim mobilnim telefonom? – pokuša da se našali sa mnom, ali se niko od nas dvoje nije nasmejao.
– Hoćemo li se nekada videti ponovo? – upitah je.
– Možda, ko zna.
– U svakom slučaju, srećno.
– Sreća je relativna stvar – odgovori mi.
Vozač je zatrubio i ona uskoči u bus. Auspuh zabrunda i krntija se izgubi iz mog vidokruga zajedno sa Sofijom u njoj. Gorčina i nelagodnost su ostale, i više no prisutne.
Osvrnuo sam se ka benzinskoj pumpi, otišao do iste i potrošio sav novac na piće, seo ispod drveta i čkiljio u papir opijajući se, zapitavši se da li je gore da me pijanog siluju neki HIV pozitivni gej policajci, oleše skinhedsi, zgazi tramvaj, izbode lopov, razvuku psi lutalice ili sve to zajedno u subotu u parku u četiri ujutro.
Autor: Marko Antić
Nema komentara