28 jan Boris Malagurski: „Jednom ste mladi, ako sad nećete da budete hrabri i požrtvovani, kad ćete to biti?“

Džejms Krok je rekao: „Čovek koji želi da diriguje orkestru, mora okrenuti leđa većini“. Ovaj citat možda najbolje opisuje Borisa Malagurskog. Razgovarali smo o premijeri njegovog novog filma, o tome kakvo je društvo danas, kao i u koga se najviše uliva nada za „bolje sutra“.

Tvoj novi film: „Težina lanaca 2“ doživeo je svetsku premijeru. Ovim putem ga i najavljujemo, 31. januara imaće premijeru i u Beogradu, u Akademiji 28. Kakvi su ti utisci i kritike?

Izuzetno mi je drago što je film „Težina lanaca 2“ konačno završen i što je premijerno prikazan u okviru Montekasino filmskog festivala u Johanezburgu, Južnoafričkoj Republici, te na Švedskom filmskom institutu u Stokholmu, kao i u Tehnološkom institutu Monterrey i u Nacionalnom muzeju kulture u Meksiko Sitiju. Film je predstavljen i pred publikom u Vankuveru, Torontu, Inzbruku, Štutgartu i Berlinu, a pre nekoliko dana je stigao i na Balkan – sa premijerom na Banskom dvoru u Banjaluci, te se od petka prikazuje i u Srbiji, već su zakazane premijere u Subotici, Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i mnogim drugim gradovima širom zemlje i sveta. Moji utisci sa premijera su pozitivni, ali je još važnije da se i publici dopao film. Kritike su se uglavnom sastojale od fraze „A mogao si još nešto da ubaciš u film“ uz propratan konstruktivan predlog, što izuzetno cenim, iako moram da se pridržavam nekih vremenskih ograničenja. Nadam se da će se i domaćoj publici svideti film onoliko koliko se svideo i stranoj, ako ne i više.

Kada bi te neko ko nije upućen u tvoj rad, pitao zbog čega treba da  pogleda „Težinu lanaca 2“, koje bi mu razloge naveo?

Mislim da ne postoji društveno-političko-ekonomsko angažovaniji film koji se bavi našim prostorima koji analizira uzroke problema u gotovo svim sferama našeg života i koji pokušava da inspiriše ljude, pogotovo mlade generacije, da prestanu da budu pasivni posmatrači dešavanja oko nas u zabludi da je „sve već unapred odlučeno“ i da „nikad ništa neće biti bolje“, već da ustanu i bore se za neke više ideale, za bolji život u društvu u kojem živimo. Nekome je, naravno, lakše da sedi i kuka. Verujem, ipak, da većina želi da ostvari više od toga u životu i da je spremna da se bori za ono u šta veruje.

U prvom delu filma „Težina lanaca“ govoriš o medijskom mraku i kontroli od strane Zapada. Da li ćemo ikada uspeti da se odupremo loše slike o nama koja je još za vreme devedesetih poslata u svet? I kako to možemo da uradimo?

Uspećemo, ali za to postoji dva preduslova – da više ulažemo u lobiranje za naše interese u svetu i da se ponovo uspostavi multipolaran svet. Ovaj drugi uslov se postepeno ostvaruje i na to ne možemo previše da utičemo, ali je vreme naš prijatelj. Zašto napominjem drugi uslov? Svetski neoliberalni sistem kakav je postavljen podrazumeva da pohvale i pozitivan PR u mejnstrim medijima na zapadu dobijaju samo zemlje koje su poslušne i spremne da delaju suprotno svojim interesima kako bi sprovodili diktat krupnog kapitala. Čim se tome suprotstavimo, kakvi god da smo možda anđeli, postaćemo đavoli u očima mnogih. Ipak, ni ljudi na zapadu više ne veruju svojim medijima kao pre. Zato je lobiranje važno, da se građanima da alternativni pogled na dešavanja na našim prostorima. Bez toga ćemo propustiti šansu koja se stvara buđenjem novog multipolarnog sveta.

Kome je ovde namenjen tvoj film?

Trećoj grupi. Iako sam puno puta ispričao anegdotu, ponoviću je za one koji je nisu čuli; Zamislite da se nalazite na Titaniku nakon što je udario u santu leda. Imate svest da će brod da potone, a umete da pravite čamce za spasavanje. Penjete se na neko uzvišenje i govorite ljudima oko sebe: „Ljudi, Titanik će da potone, ja umem da pravim čamce za spasavanje, ko će da mi se pridruži?“ Nailazite na tri grupe ljudi: Prva će da kaže „Šta? Gde? Kako? Titanik? Molim?“ – pogubljeni skroz. Druga će da kaže: „Nemoguće! Titanik ne može da potone!“, a treća grupa će da kaže „U pravu si, hajde da se spasimo“.

Snimao si i film o Beogradu. Kakvu ti je tajnu otkrio?

Mnogi rođeni Beograđani koji su gledali film na premijeri u Sava Centru su mi prilazili i govorili: „Hvala što si nam otkrio mnoge stvari koje nismo ni znali o našem gradu“. Tajni je mnogo, ali možda ona najdragocenija svakako jeste da su najveća atrakcija srpske prestonice upravo Beograđani koji u njoj žive. Ima nešto u toj energiji i ljubavi prema Beogradu koja je njegove građane inspirisala da ga posle 40 uništenja kroz istoriju ponovo izgrade i večno vole.

Sve češće se kaže da kada se bumerang jednom baci iz Srbije više se nikada ne vraća. Svojim primerom si dokazao suprotno. Šta te je navelo da se vratiš iz Kanade?

Kanađani ne peku dobru rakiju. (smeh) Šalu na stranu, Kanada mi je omogućila mnogo stvari koje nisam imao priliku da iskusim i naučim u Srbiji, ali kroz istoriju su mladi ljudi odlazili u inostranstvo i vraćali u svoju zemlju nova saznanja. Iako sam otišao u „beli svet“ verujući da za Srbiju nema spasa i da svuda cvetaju ruže osim kod nas, ubrzo sam se uverio koliko je njihov „prosperitet“ obična fasada. Lepe kuće, bazeni, automobili, ali sve na kredit. Dobri poslovi, velike plate, ali i veliki troškovi života. Obilje hrane koja nema ukus. Ljudi koji rade samo da bi zaradili i kojima život van posla nema sadržaj. Generalizujem, ali manje-više to tako izgleda, uz izuzetke. Iako sam imao posao na kojem sam odlično zarađivao još dok sam studirao, shvatio sam da nije sve u parama – vratio sam se jer sam želeo nešto da promenim u svojoj zemlji, ovde se osećam korisnijim.

Kakva je razlika u svesti ljudi tamo i ovde?

Svest se menja, i tamo i ovde. Ono što mi se kod Kanađana dopada je da kad im ispričam zanimljiv način rešavanja nekog problema u nekoj drugoj zemlji, oni su uglavnom vrlo radoznali i spremni da se za dobra rešenja izbore i u svom društvu. Kod nas je prva reakcija: „E, ovo je Srbija“, kao da je Srbija neki sinonim za sve što ne valja i što nikako ne može da se popravi. Ne mislim da je tako. Mi smo kao država i narod puno puta napredovali kroz istoriju. Devedesete su nas svakako vratile korak unazad, ali to ne znači da ne možemo da se trgnemo i ponovo krenemo napred.

Da li, po tvom mišljenju, mladi vide perspektivu u ovoj zemlji?

Kako koji. Ima ih koji vide, mada imam osećaj da se boje da to priznaju, jer je kod nas društveno prihvatljivo jedino pljuvanje po Srbiji. A nije ni dovoljno samo da vide tu perspektivu, treba i da rade na njoj, da se udružuju sa onima koji isto misle. Zato je vreme da izađu iz „ilegale“ svi mladi koji veruju u Srbiju. Ima nas dovoljno, možemo puno toga da promenimo.

Šta bi poručio mladima u Srbiji?

Ugledajte se na mlađe generacije pre vas, istražite kako su mladi ljudi razmišljali 1968. godine. Nekada su mladi želeli da budu na čelu promena sistema, danas mnogi mladi gledaju samo kako da se što bolje uklope u već postojeći sistem. Nekad je bilo kul biti buntovnik, sada je kul biti konformista, nositi firmiranu odeću i imati funkciju u političkoj stranci. Mladi, ne zaboravite – jednom ste mladi, ako sad nećete da budete hrabri i požrtvovani, kad ćete to biti?

Da li si se ikada osećao u društvu kao “crna ovca“ ?

I sada se osećam, ponekad, ali to zavisi od društva. Ipak, to mi ne predstavlja neku neprijatnost. Volim da sukobljavam stavove sa ljudima oko sebe.

Nataša Elenkov

Izvor fotografija: Boris Malagurski Official Facebook Page