27 avg Bombonijere i poljupci

Prošao je lipanj , budim se sretna još malo pa rođendan uz polumračni salonski koktel  mojih starih  teta   gracija  čipkanih rukavica  i njihovih bombonijera s ružama, kajdama, violinom, slavujem i ilirskim preporodom  koje pet godina kruže od jedne do druge u stalnom cirklu darivanja da bi ih na koncu ostavile meni  kao dragocjenost s molbom da se vrate poklopci jer su tako lijepi i imaju kvačicu za objesiti na zid kao sliku. I eto, da ih ne volim toliko koliko volim te osušene obraze i miris talka na njima uz kapljicu prastaroga pokošenog sijena ili crne mačke, zavrljačila bih te praline izbledjele od godina stajanja po vitrinama od punog drveta, iz špajza  preko prozora  na mačke okupljene oko kompostera u susjedovom natur-vrtu. Sa sjećanjem na ljepotu davanja zapuhne me smrad prljavih čarapa iz sobe na čijim vratima visi plastični kostur s natpisom zabranjen ulaz , postelju punu zgužvanih plahti na kojima sam do lanjske godine mislila imam nekoga kome je stalo do mene ali je to bilo samo moje zavaravanje ili zavirivanje u budućnost moguće usamljenice što holideje provodi na putovanjima iznenađenja u autobusu zvanom želja. Pokrijem se preko glave heklanim pokrivačem bez izgleda da otjeram misli u kut mojih sivih, crnih i otrovnih vijuga pa im se stoga prepustim kao  što sam se prepuštala  Đoniju  kada je odgovor na pitanje kamo ćemo večeras mijenjao u opet ćemo ovo, a ja nevoljko odgovarala  kada bi se bar znao ljubiti više bi mi se sviđalo. Ma nema veze ljubljenje ni sa čime,  što više to radiš više će ti se sviđati a i kako se ne zna ljubiti ,bunio se poluležeći   savršeno nag  bez bokserica sa tigrom na slatkoj maloj guzi koju sam mu kupila iz štosa i koje je vidjela matora pa umjesto sablazni zatražila da nešto takvo kupim za tatu. Fuj, kažem mami , to nije za stariju generaciju našto ona digne dreku ako smo stari nismo mrtvi, da samo znaš…molim te, šuti ne zanima me vaše valjanje na gomili, kažem  a  ona  digne nos i ode na brazilsku depilaciju kod jadnih djevojaka u velnes centar. A moj Đoni Bi Gud se uistinu nije znao ljubiti, ustvari nije poljubac smatrao naročito važnim , pa me cmakao kao stara teta onako…cmak.. cmak… cmak da pukne ko cvikipusa koja se daje djetetu na polasku u školu.

Jednom me je cmaknuo u uho da mi se tri dana nije vrati sluh što i nije bilo tako loše odmoriti se od tih dosadnih godinama znanih monotonih glasova prepunih savjeta i preporuka kako uloviti muškarca za udaju. Šta to znači dobro se ljubiti objasnila sam mu prvo riječima kako treba početi polako iz kuta gornje usne do sredine i onda stati na tren kada zatreperiš u milini tjelesnih htijenja, pa nastaviš do drugog kuta, zatim prijeđeš na donju usnu koju malo zagrebeš dvodnevnom bradom od čega utrne jezik ječanjem … što sam mu više pričala manje je bio Bi Gud a više Bed Gud, ali kada sam mu rekla hajde sad ti probaj tako  pobunio se kako on nije malac da ništa ne zna. Tog momenta je bilo gotovo za nas što on nije shvatao dva mjeseca koristeći novostečenu slobodu, kratak predah govorio je prijateljima i onda popustio pa mi za rođendan stavio bombonijeru sa slikom ruža na prag, koju sam kupila njegovoj mami za neki rođendan pa ju maznuo iz kredenca i donio meni, skot jedan, kao da  ne bih prepoznala te baršunaste bordo latice na žutoj podlozi sa prugastom mašnom odrezanom u lastin rep na krajevima. Pozvonio i zbrisao ali  je ona  zajahala njegova leđa na izlazu gdje se spetljao s onim guraj ili vuci  kao završetak frljačine preko stubišta sa trećeg kata. Da, prošao je lipanj  i lipinim mirisima mirišu moje zavjese ,pa se  pitam  da li bi mi bili draži mirisi smrdljivih čarapa, zgužvana posteljina i mala guza bez tigra. Okrenem mu broj kada on prije mene reče hajde dođi naučio sam se ljubiti pokazala mi mala iz bistroa kod sata, škovaco jedna, kakve vudu čarke stavljaš u te tvoje zokne Operi ih već jednom, meni  je rođendan i čekam tete s novim bombonijerama a osjećam da ću ove godine naći nekoga s prekrasnih sočnim usnama i dvodnevnom bradom koji se zna ljubiti kako treba onako iz kuta gornje usne do sredine kada samo prislonjene u tihanosti podignu oluju strasti i…i…i… dalje neću pričati.

Autorka: Sovjeta Grubešić

Fotografije: zena.blic.rs