30 okt Bolela me je dvadeset peta

Dva’es’peta me je bolela koliko nisu a koliko trebalo je da su godine prošle. Potukle su se naizgled sve najednom u toj jednoj; strmoglavljene niz mene ponele su se kao da mi je kojekakva šesnaesta – tupa a sila, upitna bez odgovora, puna sebe a nemoćna nad sobom. Teška, starosna, pubertetska.

Ta 25. me je nosila na zub; 52 kile mesa. Mnogo težih neodspavanih noći.

U džepu, u maloj od soka flaši, krila mi je preostalu Noletovu rakiju. Izjutra gadili su mi se predstojeći dani – kad imam s kim kafu da popijem, al’ ni sa kim sebe od sebe da odbranim. U 25. tamanila sam cigare – ljute kao da sam im ja protivnik. Besna sam bila kad ne nađem upaljač iz prve. Mogla sam na sitnicu da plačem. I plakala sam. Dešavalo mi se da gledam danima u isti zid sobe kao da ih nije bilo četiri, kao da svet nije bio širi.

Ja sam ga podrazumevala u kutije. Živela sam za otvaranje fioka, opipavanje predmeta, za sećanja koja su me ponovo među zidove pakovala, a pogled bacala u jedan. Živela sam za poziv. Bez ljudi koji su bili ključna puzla. Ne ona zagubljena pod tepih, već ona misteriozno nestala. Nisam ni ja više zvala; nisam imala ni reči ni glas. Imala sam romane. Ostala su mi jedino slova da katkad ponešto napišem o tome da jedan poziv može nedostajanje još više da udubi. Zaustavila sam se na nekih 1500 dana ispod zemlje i rešila sam da pustim. Da ih pustim otišle da odu dok odlazili su ukleto u moje pesme.

Dvadesetpeta me je odvela do lekara, šapnula i da ću ponovo da se vratim – obolela od hroničnog nedostajanja. Dala mi je sutra da loše odspavam noć a da sumnjičavo poverujem u bolje jutro. Popodne sam trpela. Oblačila me je u ćaletovu široku okrzanu kožnu jaknu. Mirisala je na ustajalost, na bivšu Jugu, pomalo i na Vidine oplemenjene marame koje više nikada neće moći da nosi. U 25. pala sam s visina prem da nikada nisam letela iz pohlepnosti. I ovo mi je čeprkanje pod zemljom bilo jezivo; kao da sam u slobodnom padu s kojekakvog izmišljenog oblakodera u Šangaju. Bolele su me kosti, svrbele od učestalog umora oči. U 25. sam se osećala teškom. Saplitala su me sećanja. Pod uzdom držali su me strahovi. Radovala sam se posetama groblju i puno sam para na cveće trošila. I od sveća sam birala skuplje. I nekako sam teško na groblju plakala. Uvek su mi više suza mamili u seoskoj kući. U bilo kojoj od noći, sa slika. Na groblju sam se prosto čudila tome da su to njihova imena ispisana. I jedan mali Mikin stih na poleđini ploče – da ih istaknemo, da istaknemo ljubav koju smo nakon njihove smrti sve teže, iz nedostajanja, nosili. U 25. mislila sam da mi je više od pola veka. Proistekla su pitanja – nisam imala odgovore. Sanjala sam dom; sanjala sam 2012. godinu. Sanjala sam sve više o tome kako sam more. Da postojim i da to postojanje nikad ne priupitam. Bojala sam se visina nad zemljom- nikad širina i dubina pučine; ostale same i jedine što dalje od obale – od mesa zemlje. Tu sam ćutala umirena talasanjem vode. Zamišljala sam kako me voda guta sve više ljutim pokretima – ostajala sam zadivljena. Ne opirem se dok preti mi smrt pljuskom bezubnog, zinulog, vala.

U 25. sam te tačno četiri pune godine volela.

Bežala sam u knjige, ali sam nas i tamo pronalazila. Bojala sam se do ruba Ostrva da stignem. Plakala sam na ivici konačne tačke.

Znala sam da ne podnosiš moje ludilo. Da ne voliš da čitaš, da me ne čitaš, da ne voliš ni mene. Pojela sam sve prste, U 25., koji su mogli da ti pišu i obnovila ih onima koji pišu o tebi. Uređen i ulepšan padao si niz moje pesme pisane u redu nereda koje me liši ležernosti. I živela sam unatraške, u sećanjima, plakala sam noćima – jer bolela me je, bolela 25. Napijala me je i tukla. U svakoj sam prostoriji stana imala po otvorenu paklu. Nokti su mi bili crni od grebanja po sećanjima. Slomljeni od otvaranja fioka. Okrzani od traženja po čekanjima.

I suvo i tupo i glupo – bolela me je 25.

Sve češće sam sanjala kako sam more, kako sam konačno, kao i voda, potpuno ravnodušna na sve što u sebi čuvam.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com