17 mar Biti ili ne biti?

Ranije,  kada znam da mislima ili fizički idem negde gde ne želim da odem, udari me moja  sadistički nastrojena drugarica – socijalna anksioznost.Moram da idem jer mi je to obaveza ili prosto jedna od situacija koje priželjkujete i kojih se plašite u isto vreme.  I to i nije tako strašno jer sam ja u međuvremenu radila na samoodbrani  pa ne dozvoljavam mojoj ne- tako- vernoj drugi da se iživljava nada mnom. Omogućavam joj da ostane taman toliko da pogledam sve alternative razvitka situacije.

Ali kako se pripremiti kad iznenada dođe on, iz svoje neuglačane plave boce, koristeći se tehnologijom, svojim telom, i  svojim omiljenim saradnicima – mojim umom i mojim snovima?  Naravno, nikad kada ga zoveš. Uvek kada on hoće. A pošto retko i zaboravim da ga želim, on se retko kad i seti mene.

Kao što kaže Silente,  jedna hrvatska grupa  – ,,Da te nema možda bi i bila sa mnom, al’ sad kad si tu gledaj me kako odlazim.“ I to je taj jednostavan princip koga se on pridržava. Kao ameba.  Ne znam kako smo se uopšte nekad i pronašli u istoj tački. To se možda dešava  Once in a blue moon. Mislim da se njegovo stanje može svesti na tu sam i nisam tu. Dok pokušavaš da uhvatiš taj tok, ne uspevaš da prodreš u ono što ga zaista čini. Ali srce hoće šta srce hoće. Koliko sam se lažnih principijalista nagledala. Od onih koji glume snagu, a prvi potrče da se vrate na rame onog ko je sve samo ne dobar po njih. I tako do onih koji kažu da treba pratiti srce,  a misle da je ljubav jača što su veće prepreke i leptirići u stomaku. Oni pak odlazejer ljubav mešaju sa zaljubljenošću koja im traje po nekoliko meseci. To je jedan veliki krug, birtija u kojoj se ne zna ko pije a ko plaća. I nažalost, svako od nas je nekome pomalo kriv.

Ne pomažu tu ni emocionalna inteligencija, ekstraverzija, asertivnost i sve te sposobnosti koje se zaista i kriju iza popularnih i  isfoliranih psiholoških termina. Koliko god čovek bio pametan, srce je uvek glupo. Mozak i srce su, ili bi bar trebalo da budu, komplementarni. Kao dva prijatelja u nekoj detektivskoj seriji, jedan je mozak operacije  a drugi radi ,,prljave poslove“ , ili kako bi se kod nas reklo – rmbači. I dok srce tako radi i tvrdoglavo istim ritmom lupa za i zbog nekog, mozak je tu da ga usmeri na malo konstruktivnije stvari. Bilo bi lepo da je uvek tako. Bilo bi lepo i napraviti balans, za početak.

Nepovređivanje onih koje ne volimo i ne voleti ih nisu međusobno isključive opcije! Kad bi to ljudima bila parola, ne bi nam bilo kraja.

Šta to nije u redu sa nama pa ne nosimo više srce na dlanu?

Uvek sam zagovarala da je najgora stvar koju možemo sebi i drugima da priredimo, to da dozvolimo da nas jedna ljubav osakati za druge. Niko ne treba za da pati zato što smo patili mi sami. Pa i po cenu sopstvene, ponovne patnje. Ili se nekom dajmo u celosti, ili hajde ovako – nemojmo uopšte.  Zašto potkrepljivati osećanja u nekome kada nismo u stanju ni da ga obradujemo svojim prisustvom?
Tokom tih meseci  ispunjenih bolom koji bi da se doslovno opiše zvučao samo nestvarno, apstraktno i patetično, shvatila sam da iako se osećamo ispijeno i prazno, dok ne delamo pogrešno, dok ne uradimo nekom šta je neko nama, mi smo i dalje svoji.

 Dok ne povredim nekog, ja neću biti kliše koji povređuje zato što je bio povređen.  Koji manje voli jer je neko njega manje voleo.

Takvih ,,pamti pa vrati drugome“ sam se uvek grozila. Najbolji argument  je – tako to ide. Nije to matematika. Sve se to, doduše, dešava na nekom nesvesnom nivou, nekad čovek ne želi da povredi a povređuje. Zašto? Bolje da boli drugog nego mene?  Istina je da neće boleti ništa manje, samo se dobije još jedna osoba koju upropastite kao i sebe, preteranom patnjom i okrenutošću prošlosti.
Ako već u nama ne pronalazimo plemenite motive i ne želimo drugog da uvažimo, ništa čudno. Mi ljudi smo toliko čudna vrsta da stvari koje radimo više nikog i ne iznenađuju, a dobrota više ne dolazi prirodno. Puni smo maski, ego nam je ogroman i čak i svojim najiskrenijm, malo ulepšanim rečima to pokazujemo. Ali zar ne treba prvenstveno imati poštovanja prema sebi, onakvom kakav si nekad bio pre nego što te je taj čuveni neko povredio?

On nije razmišljao o tome. I njemu sve ovo nikad nije palo na pamet. Zaista ga nekad zamišljam, kroz smeh ispunjen gorčinom, a i druge osobe, kako sami  sebi u ogledalu povremeno kažu:

-Na kraju krajeva, šta ima loše u tome da ne želiš nekog kraj sebe jer si nekog pre njega voleo više, a da istovremeno ne želiš da ga pustiš da nastavi sa svojim životom?  Te dve stvari mogu da koegzistiraju. Ništa loše u tome što ne cenim dovoljno tu osobu, makar kao ljudsko biće. Što je iznova i iznova teram da nauči kako da ceni sama sebe ako nije potpuni slabić, jer ja ovako mogu dokle mi se hoće. Moj stav je sasvim u redu. Ne želim  je ja, ali ne može da je ima niko drugi.-

Trudimo se ipak nekad da budemo bolji od toga. Daleko od toga da nema dobrote, plremenitosti i saosećanja.

Nijednu od tih lepih emocija nisam mogla da nađem u sebi kad sam videla poruku nakon toliko vremena. U celom tom odnosu ja sam sebe sputavala. Trošeći energiju na to da nekom prijam, nisam mu ni pokazala šta je to stvarno lepo u meni.
Ma koliko objektivni i iskreni bili, što više ružimo ono što je nekom bilo lepo, on to više voli.

Pogađalo me je sve i uspela sam da se vratim  na trenutak na neki raniji stadijum, u period detinjstva.  Frustracija kao kada mama i tata ne razumeju zašto je baš bitno da dokažeš da si ipak lepo zapazio grešku u prevodu filma. Kako ti tako sićušan možeš da uvidiš nešto što je prevideo onaj koji se za to školovao? I to nije njihova krivica, oni ne misle ništa loše.

Na kraju krajeva, nije bila ni njegova krivica što nije znao šta hoće. Ne u pravom smislu te reči. Bilo je nečega što ga je dovelo do toga, ali to nije rađeno u cilju da povredi mene ili bilo koga. Ali povređivalo je. Dok sam gledala u ekran, razmišljala sam o tome da izlijem dušu, kažem sve onako kako jeste.
Da mu kažem da nisam ostala željna ni mudrosti ni saveta ljudi mudrijih od sebe. Da nisam nesvesna šarenih boja paleta koje ga okružuju. Da nisam tvrdila pazar oko duše i dala sam je, ne zato što ne vredi, već suprotno, smatrala sam da ljudima treba da osete malo neiskvarenog. A zaboravila sam da zaštitim sebe, što je nužno zlo. Da jesam tvrdila pazar oko tela, ali ne zato što sam igrala igrice našeg veselog veka, već zato što sam se previše plašila nesigurnosti kojom je isijavao.  Nisam mu rekla ništa od toga. Ne volim kad mi reči odu niz vetar i obično ne radim stvari koje ne volim. To sam pravilo bezbroj puta prekršila kad je on u pitanju, zar zaista treba još jednom? Još samo ovaj put?

A omiljeno pitanje, da li sam volela? Možda jedino na koje ja nisam dala odgovor. Ne volim da se razmećem tom rečju, danas joj mnogi lepe svoja izvitoperena značenja. Da li je bitno kako nazovemo nešto ako nas natera da se zapitamo i preispitamo većinu stvari u koje smo čvrsto verovali? Ako svaki dan ulažemo napor da se toga oslobodimo? Mišljenja sam ipak da nad emocijama imamo neku kontrolu, samo stvari ne treba požurivati. Ne može se sa cveta na cvet. Ne treba se sa cveta na cvet.

Ja sam, nažalost, tu njemu bila samo drugi cvet, posle onog prvog, nezaboravnog. Koji miriše prijatno, osvežavajuće, nakon opojnog mirisa ruže. Ali nije dovoljan da zadrži, da osvoji.
Ne možete biti vizija nekome ko ne želi da vidi. Ne možete ni biti lek nekome ko je ubeđen da ste otrov. Možda je ipak to što meni deluje kao lažni sjaj njemu jedino vredno. Na nama je da dostojanstveno prihvatimo poraz. Ipak…

Ne znam ni kako iko ikome može poželeti  ili doneti toliko beznađa, pitanja i razočaranja. Ljubav promeni čoveka.  Ali i dalje čvrsto verujem da ne znači da smo manje voleli ako poštujemo i osećanja onih ljudi koji dolaze iza velikih ljubavi. Da li se u suprotnom uopšte možemo pohvaliti da smo osetili jednu tako plemenitu emociju kao što je ljubav? Ne znači da smo manje voleli ako izaberemo da ostanemo sami sa sobom dok se ne vratimo sebi. Svi smo ovde u istom sosu, malo solidarnosti nikom ne škodi.

Autorka: Sara I.

Fotografija: weheartit.com