20 feb BILA JE SAMO NEMOĆNA BAKA VELIKOG SRCA

Često sam sedela pored prozora i posmatrala ta mala bića koja nazivamo ljudima.

 Neki su se žustro raspravljali, dovikivali komšijama, neki su čuvali našu zemlju, dok su se drugi držali za ruke i maštali o nekom novom i boljem životu. Ja sam tog istog dana čuvala nemoćnu baku.

 Na prvi pogled bila je to sasvim obična baka, zelenih očiju i svetlog tena, nosila je slamnati šešir i uvek je bila nasmejana. Njen osmeh je mogao da zameni hiljadu reči, jedino što je tražila zauzvrat je šoljica kafe koja je podseća na zoru i osoba s kojom će podeliti životnu priču…

Sećam se, rat nas je prigrlio, nemaština je bila svuda oko nas, zvuk nas je plašio, a ja sam sedela pored kamina i duboko verovala da će svakog trenutka ovo zlo prestati!

 Tada sam začula glas koji jeca, dopirao je iz susedne kuće.

 Obukla sam kaput koji mi je otac poklonio rekavši da će me on od sada štititi, istrčala sam i pažljivo i smireno, bez imalo straha – ušla u kuću… Kroz maglu vidim kako se neko strano biće pomalja iz vatre, pružam mu ruku.

 Ni sama ne znam kako sam tog čoveka iznela i smestila u svoj krevet.

 Noći su prolazile, on je i dalje jecao, njegovo telo je bilo u ranama, jedino što sam sada želela je da ovaj čovek preživi – iako je za mene bio stranac, znala sam da u njemu postoji nešto čemu težim.

 Nakon dva meseca ovaj čovek je ozdravio. Sećam se, osvanulo je jutro, a on je tihim glasom rekao: „Andrej”.

 Taj trenutak je promenio moj život, jer je taj čovek postao moj saputnik. Naučio me je da osmeh daruje još jedan život. Voleo me je i ja sam volela njega, doista je bio poseban.

Pred večeru je voleo da popije čaj s limunom. Kad god bih mu donela čaj, pogledao bi me i nežno dodirnuo ruku koja ga je spasla, uvek je se sećao i često govorio da bi je prepoznao među milion drugih. Zaspao bi sa knjigom u ruci, ne bih ga budila. Imala sam običaj da ga u zoru probudim s divnim mirisom kafe. On bi sam ustao i dozivao me divnim imenima. Ova je zora bila jedna od najtežih u mom zivotu, on se nije micao, uzaludno sam ga pomerala, histerično tresla, vrištala u nadi da će me čuti, ali se to nije dogodilo.

 Osmeh je i dalje krasio njegovo lice. Iako beživotno, i dalje me je bodrilo i čuvalo…

 Slušala sam je, nisam se micala. A ona me je samo nemo posmatrala, bila je potpuno izgubljena u svom svetu.

 Smestila sam je u krevet i budno motrila na nju dok me nije savladao san.

 Jedino što sam sada želela je da ovakvu baku imam za prijatelja.

 Prolazile su godine. Na isti dan bih uvek slušala potresnu priču ove bake, sve do dana kada sam je ugledala beživotnu sa njegovom slikom u ruci!

 Znate, imala je taj njegov osmeh, to lice je i dalje bilo nežno, uprkos njenim godinama.

 Sada sam znala da je srećna, jer je on tamo čeka, a ona ga i dalje budi divnim mirisom kafe.

Autorka: Helena Himel

Fotografije: pinterest.com