Bicikle smo voleli pre automobila. Pre devojaka. Voleli smo ih pre bilo kog prevoznog sredstva. Žudeli smo da izađemo iz kuće, da sjašemo s bicikle koja ima pomoćne točkiće, da ostavimo igračke, i da uzjašemo poniku, bemix ili pak neku brzinku.

Taj dvotočkaš nam je prvi put dao neko samopouzdanje. Bajs nam je omogućio da upoznamo okolne ulice, naselje, mesto u kom živimo. Naš šegrt za nošenje punih kesa iz prodavnice.

Okretanjem pedala odlaziš u život, u najlepšu priču.

Ljudi koji voze bicikle su srećni. Uvek nasmejani. Život im je lep. Ako vam život nije lep kupite bicikl.
Vožnja bajsom će vas upoznati sa mnogim mestima na kojima niste bili, upoznati s mnogim osobama.

Ali u većini slučajeva ljubav prema bajsu ne traje drugo. Do neke osamnaeste godine. Mada verujem da ima nas koji bicikle još uvek vole i rado voze.

Sećam se kada sam ja prešao sa ponike na brzinku. Boja metalik. Menjači su bili ugrađeni u guvernali pa ih menjaš kao da dodaješ gas na motoru.

– Slobodo, evo me!

Vožnja velikom brzinom i potpisivanje zadnjim točkom mi je bio najveći poduhvat, hvaljenje pred drugarima. Propinjanje. Kasnije vožnja bez ruku.

Sa petnaest, šesnaest, sedamnaest godina bicikl mi je služio za romantični dejt.
Imao sam jednu devojku s kojom sam bio dve i po godine. Jedan dan sam je pozvao na vožnju. Došao sam ispred njene zgrade sa bajsom, rancem na leđima koji je bio pun hrane, piva i… a da, i ćebe sam poneo. Nekad sam nosio i gitaru.
Izašla je ispred zgrade i napravila je ogroman kez. Vozio sam je na šipci. Često smo išli u neki park koji je baš daleko od grada i gde nema puno naroda.
Vozio sam je i na guvernali. Glupirali smo se. Smejali smo se.

Kasnije je i ona svoj bajs popravila pa nam je bilo lakše za druženje, vožnju. Kilometre i kilometre smo prelazili sa dvotočkašima.
Ne znam, ali u današnje vreme, verujem da su dejtovi sa biciklom međ’ najromantičnijim opcijama u ovo „keširano“ vreme.
Nijedna kola ne mogu zameniti romantičnu vožnju kao bicikl.

Negde sam pročitao da je život kao vožnja bajsom: „Živimo dok „okrećemo, guramo pedale“! Kada idemo uzbrdo, teško je pa moramo upregnuti svu snagu i znanje da dođemo na vrh, a nekad pak životni put nam ponudi lepe lagane nizbrdice i široki put, gde se možemo i malo odmarati i uživati u razgledavanju prirode… Često ćemo naleteti na neku rupu, loš put. Onda nekad pukne guma pa moramo stati i popraviti je, no jedno je bitno: ako opet ne sednemo i ne pokrenemo pedale, nećemo stići na odredište, nećemo doći na cilj”

I tako… ja sam ovih dana rešio da sredim moja dva bajsa i da ih pripremim za proleće, leto i jesen.

Imate li vi neku priču sa bajsom?

A da… Živele bicikle! Živeli ljubavni sastanci sa biciklama!

Svojeručni potpis: Дабетић Иван

Fotografije: