Većina ljudi u Bezimenom Gradu ima neko bolesno zanimanje ili zanimaciju. Najviše je dilera droge i sveštenika.

Jedni trguju narkoticima, a drugi ispovestima. Ponekad se trampe.

Ljudi mi se ispovedaju stalno. U početku mi je to bilo zanimljivo, znam da ljudi u suštini žele samo da ih neko sasluša, ali kasnije je postalo kletva. Čast izuzecima.

A pričali su mi sve i svašta. Desi se da mi priđe neko nepoznat nasred ulice i počne da mi šapuće na uvo. Ili mi pričaju o svojim gresima, priviđenjima, nadanjima, košmarima – iako su svesni toga da mogu da im jednim jebenim potezom slomim vrat.

Ponekad mi i nude svoje usluge, prijateljstvo, novac, plaćaju mi piće…“brate, ako ti nešto treba“…

Treba mi spokoj. Ali to je skupa roba.

Poveravaju mi se na groblju, klupi iza zgrade, po mračnim budžacima, krovovima zgrada, u podrumu, kafiću, šumi, parku, redu za hleb, paralelnoj dimenziji.

Šesnaestogodišnja devica talasaste braon kose i volšebnih plavo-zelenih očiju koje menjaju boju, nimfeta, prava morska sirena, mi je pričala o svojim seksualnim traumama:

„Znaš, muskarci su tako dobre igračke, nikada ne dosade…“

„…moj glavni problem je to što sam sa barbika prešla na muškarce. U petoj sam se `vatala i izvodila striptiz u vrtiću. U šestoj sam terala mlađeg brata od tetke da me liže po telu, `igrala` sam se sa drugaricama…onda sam prešla na psihu. Prilično sam neiskusna, imala sam samo dva dečka. Prvi sa kojim sam bila pre osamnaest meseci sada zbog toga ide na
psiho-terapije…“

„…roditelji su me stalno tukli zbog svega što je iole vezano za seks. Kada su saznali za ono u vrtiću i za brata dobila sam dobre batine. Sve u vezi seksa je bilo zabranjeno.“

„Imala sam šest godina kada su me ispred zgrade presreli neki cigani. Rekli su mi da će me silovati. Mislim da je jedan izvadio kitu i ja sam pobegla kući, zaključala se u WC i plakala kao kiša, i nikome nisam rekla šta se desilo, tek sam kasnije ispričala roditeljima.“

„Svesna sam toga da su ta dvojica bili debili, i da moji roditelji nisu znali ništa posebno o ljudskoj psihi i eventualnim traumama i posledicama, ali i sada imam neke komplekse, barikadu, izvesnu mentalnu barijeru prema muškarcima i seksu. Htela sam da idem kod psihijatra, ali…“

„…možda postoji još nešto što sam potisnula…“

„…znaš, pomislila sam da je strah od ljudi, ali za žene me nije briga. Jedino kada muškarci krenu da mi se približavaju počnem da izbegavam. To sam prevazilazila sa bivšim lagano, i polako sam se opustila. Ali ne do kraja. Volela sam ga.“

„…morao je da se pomiri sa tim da još uvek ne želim seks. Nije mogao da shvati da je samo stimulans bitan. Ne postoji NE. Zvuči ludo, zar ne?“

Sedeli smo u parku, u nekoj nadrealnoj atmosferi, i ispijali vino od kupina iz plavkastih čaša koje su ličile na pehar.

– Prijaš mi.

– Hvala. Prijaš i ti meni. Šta smo zapravo ti i ja?

– Ne znam. To je teško pitanje. Šta sam za tebe ja?

– Zabranjeno voće, „Lolita“, pohota, nedozrela bobica. A šta sam ja za tebe?

– Blaga opijenost, požuda, opsena… Znaš, naslikala sam te. Pre no što smo se i upoznali. Ne moraš da mi veruješ.

– Šta od mene u stvari očekuješ?

-Ne znam još. Na kraju krajeva, zar je i bitno?

– U suštini i nije. Ovde sam da popričam, saslušam, da nekoga nečemu naučim, da nešto od nekoga i sam naučim, da se ogrebem za snošaj?

– Hehe, studiraš prava i zavodiš maloletnicu?

– Pitanje je ko koga zapravo zavodi.

– Čudno je što znam da ne mogu dopreti mnogo u tebe, da si zreliji, prošao si kroz moju sadašnjost odavno, a ipak smo tu, oboje. Da si naišao godinu dana ranije zaljubila bih se žestoko, sanjala bih te stalno…

– U nekom drugom univerzumu odveo bih te u planinsku kolibu, kuvao ti kakao i gledao te kako mi se šetkaš unaokolo bosonoga, sanjiva, u gaćicama i mom džemperu koji ti je par brojeva veći.

– Osećaš me. Ti si zavodnik moje duše. Koje ti je boje duša?

– Tirkizno plava. A tvoja ljubav?

– Tamno crvena. A tvoja?

– Grimizna. Ponekad trule višnje. A tvoja duša?

– Spektar vatrenih boja.

Držala je svoju čašu u levoj ruci i svetlucala okicama boje žada. Pitao sam se koliko uopšte zaslužujem sve ovo.

– Znaš li da govoriš očima? To retko ko ume. Meni se dešavalo da se krste dok prolazim, jedan lik nije mogao da govori, tip na skijanju se od drhtavice posle pogleda jedva spustio niz planinu…

– Od čega zavisi boja tvojih očiju?

– Zavisi od okoline i raspoloženja. Kada sam naložena oči su mi zelene, u blizini mora su plave, kada sam u blizini nečega sivog onda su – sive…

– Da li sam i ja tvoja igračka?

– Značiš mi. Mnogo.

– Lepo. Ali igra sa onima koji ti ne znače ništa nije isključena?

– Znaš, svi me vole nasmejanu sa kravatom, osećanja su zabranjena. Mislim da ti nisi takav. Kako boli, želim da me vide dok plačem, dok doživljavam orgazam, dok spavam. Nisu u stanju da te gledaju u oči, da vole. Maskiraju se uplašeni, životare. Bojim se da postajem kao oni, dugo je prošlo otkad se nisam potpuno oslobodila.

– Veruješ li u ljubav?

– Ljubav je zabluda. A ipak mi treba, očajno.

Onda mi je očima rekla šta želi, odložili smo čaše i ja lagano kleknuh ispred nje dok mi je milovala kosu i polako širila svoje noge. Iz krošnji borova se čuo usamljeni huk sove, a ona je zadizala svoju crnu haljinu.

Te noći sam dobro odrao kolena.