05 nov BEZ TITLOVA: JER MEKEĆEMO POSTRANCE, A NE UZDUŽ

 

Oni su duhoviti, obrazovani, lucidni.Oni su drugačiji.Oni su filmski ovisnici koji stoje iza bloga „BEZ TITLOVA”.Pročitaćete sjajne recenzije o vašim omiljenim filmovima, saznaćete mnogo novih stvari iz različitih oblasti, rešavaćete kvizove, dobijati razne savete.Momci koji vas svojim razmišljanjima i stilom neće ostaviti ravnodušnim su Darko Jovanov, Nenad Jovanović (Nenad J. TW@crnihibiskus), Nenad Nikolić (TW@SaksijaVulgaris), Alen Habek (2Much Habek), Vladimir Sumina (Sycophant, TW@suminatra).

 

 

 Kako je došlo do pokretanja bloga i saradnje između vas?

 

Darko:„Bez titlova” je svoj vek, pod prvobitnim imenom „Kokice međ’ zubima”, počeo kao ogranak jednog mog ličnijeg bloga, koji su prekrili ruzmarin, snjegovi i šaš Međumreže. Ubrzo su mi se u radu pridružili i Nenad J. i Vlada (Sycophant), pa smo, da bismo izbegli poistovećivanje i poređenje sa drugim filmskim blogom koji takođe ima ovaj kukuruzni proizvod u naslovu, promenili ime i postali ono što smo danas. Nenad Nikolić i Alen (2MuchHabek) su u priču ušli nedavno, ali su za to vreme stigli da se istaknu i postanu nezamenljiv deo tima.

 

Vlada: Darko je primetio moje kratke (veoma kratke, bukvalno – rečenica-dve) filmske recenzije na Fesjbuku, pa me je pitao da li bih mogao da ih proširim za blogovske potrebe. Kada nam je zatrebalo još članova, vrbovao sam i Habeka.

 

Nenad Nikolić: Slučajno sam nabasao na blog pre nego što sam i znao ko stoji iza njega, i rekao sebi „Oću i ja ’vako”. Kasnije se ispostavilo da „duhovne oce“ sajta poznajem iz nekih drugih delova sajber-sveta.

 

Nenad Jovanović: Šta god da Darko priča, želim samo da se zna da sam se ja prišaltao po sistemu “uuu, hoću i ja da pišem ovo”.

 

Zašto podnaslov „Ispovesti filmskih ovisnika“?

 

Darko: To je bilo privremeno rešenje koje nam se, očigledno, dopalo dovoljno da ga zadržimo. Ili smo bili suviše lenji da smislimo nešto dovitljivije.

 

Nenad Nikolić: Odgovor je u pitanju – pišem za sebe koliko i za druge. Terapeutski 🙂

 

Kojim kriterijumom se rukovodite pri odabiru filmova koje ćete recenzirati?

 

Nenad Jovanović: Moj princip je „daj šta god da igra u bioskopu, a neće mi istopiti mozak”. U slučaju da ne postoji ništa primamljivo na repertoaru, obično se okrenem svojoj „hipsterske poslastice” listi sa filmovima a la pobednici Sandensa i njima slični.

 

Alen: Pretežno ciljam na filmove za koje postoje velike šanse da ih ljudi nisu gledali, a koji jesu vredni gledanja, bili oni odlični ili ne preterano dobri. Žanrovski sam najviše u nekim horor vodama, ali se trenutno više koncentrišem na naučnu fantastiku.

 

Nenad Nikolić: Motiviše me kvalitet filma ili crtaća, ali i potpuno odsustvo istog, nostalgija, činjenica da me čitav film ili neki njegov deo natera na razmišljanje. Volim da pišem i o ostvarenjima koja su prošla sito i rešeto pre nego što su ugledala svetlost dana.

 

Vlada: Bitno je da me film dovoljno inspiriše, iz ovih, ili onih razloga, kako bi mi bilo zabavno da ga analiziram. Recenziju pišem jedino ako smatram da imam šta zanimljivo da kažem o njemu.

 

Darko: Često je raspoloženje najvažniji faktor. Mada s vremena na vreme nasumično iščačkam nekakvu pradavnu kompilaciju, pa razbrajalicom rešim dilemu, ili me kliktanje po listama na filmskim sajtovima dovede do nečega zanimljivog, vrednog gledanja i analiziranja.

 

 

Najbrojnije recenzije su o filmskim klasicima, ali među njima ima naslova koji su nepoznati prosečnom gledaocu. Zbog čega nemate više recenzija filmova komercijalnijeg tipa?

 

Nenad Nikolić: Sajtova sa recenzijama aktuelnih filmova ima na tone, dok se mi trudimo da ponudimo čitaocima nešto drugačije – da ih podsetimo na neke manje ili više stare stvari koje vredi odgledati ponovo, ili možda po prvi put. To ne znači da smo protiv „svežih” ostvarenja ili ostvarenja koja nisu tako lako dostupna prosečnom posetiocu bioskopa u Srbiji. Ili, kraće, zašto bi iko ko poštuje sebe gledao Mrak Film 5, kad može „The Princess Bride”.

 

Vlada: Prvenstveno pišemo o stvarima koje su nam lično interesantne i bliske, u želji da tako druge ljude upoznamo sa nekim nama milim ostvarenjima, koja često nisu previše poznata široj publici.

 

Alen: Komercijalne filmove ima više smisla recenzirati ako stvarno imate nešto novo da dodate na temu, ili argumentima idete protiv većinskog mišljenja, pošto je etar već prepun informacija o istima.

 

Darko: Iako povremeno pokrijemo i bitnija komercijalna ostvarenja snimljena u skorije vreme (za koja je zadužen mahom Nenad J.), trudimo se da današnjem gledaocu ukažemo na filmske osnove, potcenjene asove i zaboravljene naslove, pošto su ih današnji mediji zapostavili u potpunosti. A težak je i nezahvalan posao pisati o novim filmovima bez poznavanja uradaka stare škole.

 

Svako od vas ima prepoznatljiv lični stil kojim privlači različite čitaoce. Da li već svaki ima svoje „fanove“ i postoji li među vama neka vrsta rivaliteta?

 

Vlada:Jedine nesuglasice koje postoje su različita mišljenja oko određenih filmova/režisera/glumaca, što je očekivano, pošto svi imamo svoje ukuse.

 

Alen: Nadam se da imamo većinski zajedničku publiku (naravno, svako od nas ima ponekog svog fana), a i cenim da smo se pristojno podelili stilsko-žanrovski, te nema ni neke velike šanse za rivalitete, osim sa svojim prethodnim pisanijama.

 

Nenad Nikolić: Fanova još nema, a ni rivaliteta, svi se međusobno poštujemo i kad se slažemo da se ne slažemo, to je možda i najzabavniji deo. Nadam se da ćemo vremenom doći do relativno male, ali lojalne grupe čitalaca koji uživaju u sedmoj umetnosti koliko i mi. Smatram da je to više nego dovoljno.

 

Darko: Naravno, postoje okoreli simpatizeri, dobri ljudi koji su sa nama od početka i čitaju svaki naš tekst. Odlični smo, kažu. Možda je na formiranje njihovog mišljenja uticala i činjenica da neke od njih, dok čitaju, posmatram iz prikrajka, dišući teško i isprekidano.

 

Nenad Jovanović: Dodao bih samo da, iako nemamo fanove per se, kroz komentare se provlače navaljivanja jedne poluanonimne osobe da odradim recenziju filma „Starship Troopers”, tako da je i to nešto, valjda.

 

 

U vašim recenzijama primetna je sinteza znanja iz različitih oblasti (muzike, književnosti, istorije…) Uspeli ste da obuhvatite mnogo aspekata, a opet taj sadržaj ne izbacuje film o kom pišete iz fokusa. Koliko je teško naći meru i pisati na taj način?

 

Nenad Nikolić: Razlikujemo se po obrazovanju, iskustvu, godinama. Svako od nas donosi nešto novo u priču. A pošto pišemo za sebe koliko i za druge, pišemo ono što bismo voleli i sami da čitamo, pa i pisanje ide relativno lako.

 

Alen: Nemam pojma, pišem kako mi je prirodno i kako mi deluje tečno. Ako mogu da izdržim da pročitam svoj rad nekoliko puta, a da mi ništa posebno ne koči ono što želim da istaknem, računam da je posao uspešno obavljen.

 

Vlada: Nekada veoma teško. Često zaboravim da većinu ljudi, na primer, precizna hronologija filmova o Supermenu verovatno ne zanima koliko mene. Recenzija, pak, prvenstveno mora biti kritika, a to podrazumeva da imate neko znanje o temi o kojoj pišete. Filmovi se, po samoj svojoj prirodi, sastoje od mnogo oblasti o kojima treba znati nešto, kako bi se u njima uživalo na najvišem estetskom i cerebralnom nivou. Treba poznavati osnove fotografije, književne teorije, strukture pozorišnih komada, muzike, istorije, itd, itd. Zadovoljan sam što svi i više nego ispunjavamo te uslove.

 

Nenad Jovanović: Prilično sam siguran da postoji uzročno-posledična veza između našeg akademskog treninga i stila pisanja, budući da smo sastavljeni uglavnom od komparatista i filozofa. Što diplomiraniih, što večitih apsolvenata.

 

Darko: To ide prirodno, rekao bih. Aluzije, citati i slične stvari se nižu sami od sebe; dok pišem, ne razmišljam preterano o tome, ne silim. Ali, kao što Nenad reče – možda je najbolje da to pripišemo profesionalnoj deformaciji.

 

Možemo li očekivati još „udruženih“ recenzija? Možda u nekom drugom sastavu?

 

Darko: Svakako. Od nedavno smo počeli da izbacujemo recenzije sa „second opinion“ odeljkom, u kom se mahom nudi mišljenje suprotno onom koje ima glavni autor teksta. Nameravamo da nastavimo sa time, naravno, kada mislimo da postoji potreba.

 

Nenad Nikolić: Jašta, vidi gore pod „uživanje u neslaganju“ 😉

 

Alen: Ako bude dovoljno dobrog povoda, svakako.

 

 

 

Zašto ne dajete ocene filmovima?

 

Darko: O, dajemo ih, ali ih ne prevodimo u brojke.

 

Nenad Jovanović: Zapravo, u samom početku smo filmovima davali i brojčane ocene ali smo ubrzo rešili da od toga odustanemo. Već nakon prvih nekoliko recenzija, Darko i ja smo primetili da čak i mi, u slučaju da je broj ocenjen na skali od 1 do koliko god, prvo obratimo pažnju na tu vrednost, a tek nakon toga na sam prikaz ili kritiku. Budući da nismo želeli da neko dođe na naš sajt, baci pogled i kaže „hmm… šestica, neću ovo da gledam“ ili „opa, devetka, ovaj moram pogledati!“, batalili smo brojčanu skalu i ostavili sâm tekst. Siguran sam da je neke od čitalaca odbilo, ali smatram da ono što napišemo valja pročitati, kako bi stekli punu sliku onoga što o filmu imamo da kažemo.

 

Alen: Ne volim da svodim film na ocenu. Iako imam neke svoje sisteme rangiranja u glavi, ne smatram da bi bilo kome drugom moja ocena bila korisnija od onoga što sam napisao u tekstu.

 

Kakvi su planovi za budućnost?

 

Nenad Nikolić: Veliki, dve – tri kile, ko zec.

 

Darko: Krčka se nešto veliko, ali ne smemo mnogo o tome. Recimo samo da film neće biti jedina umetnost ili polje života kojim ćemo se baviti.

 

Zašto ste vi crne ovce?

 

Alen: Jer mekećemo postrance, a ne uzduž.

 

Vlada: Zato što crno ide sa svim 😉

 

Darko: Neko mora i mimo mase, zar ne?

 

Nenad Nikolić: Radimo besplatno posao za koji drugi, zamišljam, dobijaju platu i osećamo se dobro dok to radimo.

 

Nenad Jovanović: Zato što ne podilazimo publici, već ih navodimo na to da zajedno sa nama razmrdaju zupčanike u glavi kako bi otkrili i saznali nešto novo.

 

Posetite njihov blog na BEZ TITLOVA

 

Đurđica Zec

Fotografije: privatna arhiva