Pacijent: Kostić Danica, 45, profesorka.

„Sanjala sam da putujem kroz vreme, i da sam anđeo. Sa mnom je i nekakav muški anđeo, pandan meni. Nalazimo se u nekoj arapskoj zemlji, otprilike tri hiljade godina pre nove ere.

Ulazimo u trpezariju gde ljudi, ne Arapi već Evropljani, moderno obučeni, među njima ima i nekih meni poznatih lica, jedu za velikim, starinskim stolom. Učinilo mi se da jedu svinjetinu.

Želela sam da započnem konverzaciju:
– Dajte i meni malo?
– Nemoj, uhvatiće te tiha jeza…

Ušetala sam u susednu prostoriju. U velikom, drvenom sanduku su ležali pečeni ljudi, zgrčeni, mrtvi, krupni i reš. Horor.  Bila sam zabezeknuta. Okrenula sam se i naišla na još jedan gotovo identičan sanduk. Neki od ljudi u njemu su još uvek bili živi. Pečeni, ali živi, goli, unezvereno su kolutali očima i pravili uplašene grimase.  Bili su tu po nekoj kazni. Hrskavi.

Anđeo muškarac i ja istrčasmo napolje, panično, i ugledasmo neku kancelariju. Lepo je pisalo OFFICE. Kročili smo unutra…
– Dobar dan. Koja je ovo godina, moliću?
– Hahaha…
– Ja sam anđeo.
– Ahahahahaha !!!
Odlepila sam se nekih trideset centimetara od tla i lepršala lebdeći, da bi im dokazala da sam stvarno anđeo.
– Eto, vidite…
– AHAHAHAHAHAHHAHAHA……1981.
– A, okej. Hvala.
– Anđeo mužjak ti ode s nekom curom. Osvrni se i pogledaj.

Izašla sam vani i nabasala na zgodnog tipa. Otišli smo njegovoj kući. Kreveti su bili lepi, čisti, ušuškani i namesteni u ‘G’.  Samo smo ćaskali, nisam bila sigurna da li bi se nešto i dogodilo. Onda je u sobu banula njegova KEVA! Obratila mu se pitanjem:
– Gde joj je kaput?
Gledala sam je zbunjeno…
– Gde ti je kaput?
– Majko, ona je ANĐEO. Ona NEMA kaput.
– Jeste, ja sam anđeo…
– Ideš ti sada u policiju !
Tu sam se negde i probudila…“

Pacijent: Hvorostanski Jelena, 16, učenica.

„Kada on sanja mene, to je otprilike ovako: Kao, on je u nekoj crnoj šuškavoj jakni, u novom autobusu. Sedi do prozora, levo krilo busa, pri dnu. Autobus stoji na stanici, pored nekih lepih belih kuća sa zelenim dvorištima. Popodne je pomalo tmurno, i po kristalno čistom oknu prskaju kišne kapi. On ima neki SF fensi mobilni telefon na rasklapanje, metalnosive boje. Ja ga zovem, i kažem mu da uporno premotavam VHS kasetu sa mojim omiljenim filmom na početak, zbog muzike. On vidi početak filma na ekranu. Na urednom travnjaku, uz uvrnutu muziku, automobil uporno udara neku plavokosu medicinsku sestru, iz različitih uglova, ali sve je to komedija, kao u crtanom filmu, šala, ona se uvek diže neozleđena i nasmejana…on se čudi.
Moji snovi imaju dosta simbola, i uvek se sastoje iz trećina. Ovaj sam sanjala početkom septembra:
Prva trećina: ja tražim svoje belo mače, a neka starica je tu okolo i podjebava me. Nalazim mače, ali ono me snažno ujeda, ja ga ispuštam, ono beži, starica se smeje…
Druga trećina: starica me presreće i kaže da ja i mače moramo da idemo negde sa njom. Ulazimo u velika, crna pogrebna kola i vozimo se… Shvatam da smo kod nekog ringa i da bi trebalo da se borim sa nekim. Vidim siluetu protivnice, lepša je i viša od mene. Najavljuju protivnicu, a govore u zagonetkama – ko ima ožiljak na čelu? – a ona mi pokazuje svoj ožiljak od boginja… – ko ima veliki mladež pri dnu leđa? – i ona zadiže

majicu i pokazuje mi mladež. Provaljujem da moram da se borim sama sa sobom… Tu se budim.
Mislim da je treća trećina stvarnost i da još uvek traje…
A ovaj je takođe upečatljiv… Ja sam sa nekim arheolozima u kući podeljenoj na dve prostorije zidom, i svuda oko nas lete mrtve duše. Svi smo u jednoj prostoriji… Ulazim u drugu, i nailazim na neko detence. Na pamet mi pada to da ga je mama ostavila i pobegla, i ja ga uzimam u ruke. Dete se preobražava u čudovištance i kreće da me guši, ja ga krvnički grizem za vrat…i onda se probudim.
Kao mala, stalno sam sanjala da se vraćam kući, penjem se stepeništem, hodnik je mračan, tražim svoj stan, nalazim ga, i u njemu vidim okrvavljenog čoveka kako leži, i počnem da bežim, trčim na gornje spratove, i to traje u beskraj… Stepeništu nikad kraja…
Sanjala sam i da lomim zube…i više puta, uzastopno – da sebi sečem kosu pred ogledalom…
Ili oni uobičajeni snovi sa letenjem, takođe kao mala… To su bili tako lepi snovi. Nedostaju mi.“

                     *  *  *

Josip E. lagano sklapa svoju svesku i uzima ključ od kancelarije. Dosta je bilo za danas. Pa, i nije bilo tako strašno. Ugovor o obavljanju stručne prakse mu ionako uskoro ističe a šansa da dobije stalan posao je mala. Josip E. nema devojku, otac mu je prerano preminuo, a kod kuće ga čeka paralizovana, džangrizava majka. To je bio njegov lični, realni užas. Razlog zbog koga većmesecima ne sanja.

Autor: Marko Antić

Fotografije: