08 apr   Anno Domini

Moj komentar na život koji živimo, na tačku koju na njega stavljamo. Na plan i program koji nam nameću, na zasluge koje mi oduzimaju. Za strah i trepet koji serviraju, na mobing koji mi prezentuju. Na pravo glasa koje mi ne daju, za batine koje svi zaslužuju. Na dogovor naš prećutni, za hleb naš nasušni. Za život u nedaći, za bakterije u mokraći. Za sivilo i bedu, za svinju i za medu. Za žive i mrtve, za velike i male, crne i bele, za one koji se vesele, za ovce, a i za ljude. Za tri prsta, a i za celu šaku, za strah od ljudi, za strah u mraku. Milina je zelenilo gledati, na Vidovdan progledati. Protiv korupcije se boriti kad svi junaci nikom ponikoše. Kad nas suša zadesi golema, kad se bije more o mramorje. Udari grom kad mu vreme nije, u leto Gospodnje. I tad se koferi za more pakuju, kad silna deca gladuju. Kad hleb poskupi, kad banka požuti. I kad ostaneš suvog nosa, mokrih opanaka, i kad ovi sa mora dođu, a ništa ti ne kupu. I zubi kad ispadnu, i kad ceo svet imaš na dlanu. Kad sanjaš da jedeš meso, kad ti neko zauzme mesto. U autobusu kad stojiš, kad nose kako im skrojiš i, daleko bilo, kad se ničeg ne bojiš. Kad halapljivo jedeš, kad živu silu ne… Kad misliš da sanjaš, kad samog sebe varaš. Kad ti ogledalo u kući ne treba, već ga imaš u komšiluku, kad naiđeš na kuku i motiku. Kad znaš da pre zore ne može da svane, tad tešiš sebe i svoje jarane. Kad se plašiš k’o za lanjski sneg, i kad ne pada sneg da prekrije breg. Kad vuk dlaku menja, ali ćud nikada, i kada bi svi kao mornari veseli i hrabri postali. Kad buđoše po kući zaspe, tad su komšijske kerine glasne. I kad su od izvora dva putića, i kad po ruci dobiješ par prutića. Kad ideš putem, pa sve pušiš gredom, i kad mast ne jedeš sredom. A kad ti se sve to obije o glavu, dotad ćeš znati da bio si u pravu (ako nekom ne povučeš k…, bićeš u pravom dar-maru). Ako tekst ne pošalješ na vreme, znaće svi da bio si kod mene.

U ludilu tome nešto si sigurno treb’o, lepo sam ti rekla, a nisi me sluš’o. Kad ti silom prilika nisu sve na broju, otidi u komšiluk, popij koju. Kad se vlast smenjuje, kad se bol ne smanjuje. Kad bi mi bar ular skinuli, i malo više o nama brinuli. I povodac da mi zamene kad u vrhu izvrše izmene. Za život u trendu, za sve sto je IN. Za votku i za džin. Za runo od crne ovce, za sve krvave novce. Za dečije priče, za en-den-dičke. Za puter koji nam nedostaje, za lišće od oraha, i priču monaha. Za sve gubave i slepe, za sve naše starlete. I za one bogomdane što ne izlaze iz  kafane. Za sve kurve i one koji se tako osećaju, za mladost prohujalu i one koji saosećaju. Milo za drago, ništa za sve, 100 godina za samoću, za vreme smrti, za svu muku, a i za nauku. Za pivo i vino, za jugoslovenski kino. Za prevarene muževe i varane žene. Za samohrane majke sa statusnim simbolom, za afričke zemlje i njihovom ebolom. Za mečku i yuga dva dobra druga. Za njihova zadnja sedišta, za gepek i klimu , za Stojadina i Vaginu. Za potrebnu dokumentaciju, za naciju i degradaciju. Za seljačku politiku i Stojadinovu analitiku. Za mačkin rep i Marin dim, za moj grad i moj tim. Svi za jednog, jedan za sve, ko laže taj i krade. Za anno domini i muke Tantalove. Za batu i seku, za priče o kreku. Za perače prozora i srećnih lozova. Za priče iz vozova. Za gradsku vrevu i gužvaru, za korupciju i ludaru. Za zatvorske rešetke, za sve ćorke i za sve metke. Za hirurge hadžije, i babine mađije. Za proterane iz raja, skupa odela i laži bez kraja. I naravno deda Baja. Za muštuluk i za kuluk. Za pocepane gaće, makroe i Versaće. Za zaostale plate i mnogobrojne regate. Za Asteke i Maje, za kokošku i jaje. Za manastir Hilandar i predivni Gibraltar. Za prinudni rad, za svinjokolj i za glad. Za bižuteriju i zlato, za bisere i blato. Za neophodno prisustvo i potrebno radno iskustvo… Nemam.