15 jan Ana znači milost

Ana Balaban bila je religiozna žena. Nije bilo večeri da ode na počinak, a da prethodno ne izgovori molitvu. Anina najdraža unuka, odgajana u komunističkom duhu, izrugivala se toj njenoj navici:  – Nema, baba, boga, nema!  – Ima, ćeri, ima – odgovarala bi baba Ana mirnim i pouzdanim glasom. – ‘Ajmo sad spavati. Dođi der da babi griješ leđa! Na prvi pogled reklo bi se da su joj leđa tanušna i krhka, a koliko je na tim plećima ponela – ona najbolje zna. Golemo parče neba uglavilo bi joj se među lopatice, ali ne bi ona od toga neku svetost pravila. Daće dragi bog da poživi u miru još koju godinicu, da joj unuka preraste leđa, a onda… Nagledale su se njene oči ovog bijelog svijeta!  Mnogo njenih već je tamo prijeko… Čekaju je. – Baba? – E? – A ti nikako nisi išla u školu? – Nijesam. Drukčije vrijeme bilo, moja Mil’ce. – Drukčije, drukčije – odzvoni u njoj kao eho. – U tim školama napune ti glavu, al’ ti srceisprazne – prećuta Ana mudro. Ona se potpisivala krstom, u retko značajnim prilikama. Molitve je znala naizust i verovala je da su starije od bilo koje knjige ikada napisane. Obraćala se bogu, rođenoj sestri i svojoj kravi bez ikakve razlike – prostodušno i razgovetno.

Zamalo da po toj ženi dobijem ime. A nisam, jer Ana nije samo ime, nego i uzvik kojim se  u selu Balabanovih teraju krave: tamo je ana za kravu isto što i marš za pašče. Čudnovat je to kraj, sa još čudnovatijim odnosom prema kravama: tamo kravama iz milošte govore rodo. I krave se na to odazivaju – ma, samo što ne polete! Nisam pitala, ali slutim da rodo u tom slučaju ne potiče od dugonoge ptice, nego od rode rođeni. Krave su naše sestre po mleku, je l’ da, Ana? Otkako smo se orodili s drugom vrstom, Anu su svi slušali: sestre i krave podjednako, bila je poštovana u selu i van njega – i sam bog bi je čuo! Možda bih s Aninim imenom dobila bar delić svega toga, ako je ime priziv kao što kažu. Ali nisam. Dobila sam dugačko ime u koje stanu bogorodica i Ana zajedno, a krave ne zaziru ni od jedne među nama, niti od tog našeg trojstva u celosti. Za ostale ne mogu da tvrdim, jer često mi se ogreše u imenu, što me poprilično izludi:

– Da se zovem Jevpraksija, razumela bih da tim imenom jezike lomim, pa me rađe zaboravljaju nego što me dozivaju… Ali ovo! Nije mi jasno što me tako bezdušno za slog skrate!? Pa to je kao da me od prababe odsecaju – ne dam!

Ana Balaban udavala se dvaput. Njen prvi muž umro je mlad, toliko preuranjeno da ni ćerku nisu stigli da začnu. Ana je ostala u kući njegovih roditelja kao u svojoj, odakle se i preudala. Posve neuobičajeno, u drugi brak ispratili su je prvobitni svekar i svekrva. Koliko god da su žalili što je gube, blagosiljali su njenu novu sreću. – Mlada si, ćeri, premlada da živiš udovički život. Sa’ranismo sina, tebe, vala, ne moramo! Sretna budi! Koliko je trajala Anina udovička tuga, niko nije premeravao. Uplovila je u druge bračne vode, sa tihim čovekom koji je bio dugovečniji od njene prve ljubavi, ali ne i od nje. Izrodili su četiri ćerke i najmlađeg sina. Da peto nije bilo muško, ko zna koliko bi ih Ana još rodila. Da nije rodila muško, možda bi joj muž duže poživeo. Možda bi joj onda najmlađa ćerka odbegla u partizane i možda bi baš po njoj novoizgrađena seoska škola dobila ime. Možda; ali nije. Anin jedini sin poginuo je u ratu sa svojih jedva osamnaest. Poginuo je brzo – gotovo brzopleto – toliko lako da se to graničilo s glupošću. –  Zbog izdaje! – govorilo se u selu Balabanovih. Dakako, da nije tih prokletih izdaja, nijedan srpski ratnik ne bi ginuo. Na metak su svi otporni, ali na izdaju – nijedan!

Nad mrtvim telom svog jedinčeta, Ana ni glas ni suzu nije pustila. Nikad! Čak ni noću, kad je niko osim boga ne gleda. U selu Balabanovih, za čije se narikače nadaleko čulo, Anin muk naišao je na neizmerno poštovanje. Prepričavan sa divljenjem, taj je podvig prerastao u legendu.

– Ni suze da pusti, tol’ko je jaka bila!

– Ništa se na njoj ne pozna, k’o da ga tuđa majka gledala! Stegla srce!

– Ko tako srcem komanduje, nebo može preorati…

Slavna Ana, da su je Svetom Petronijom od Balabana proglasili, bio bi to samo bled odraz njene stvarne čvrstine. Nije kamen samo u imenu. Ana beše srca tvrđeg nego u majke Jugovića… Nadživela je oba muža i svoje peto i jedino dijete (ćerke su tuđa kuća). Sudeći po takvoj istoriji, mogao bi neko pomisliti kako je Ana bila pogubna po muškarce. Uz nju su umirali lako kao uz Svetu Jefimiju nekada!

Jefimija je ona koja govori dobro. Kada bih se zvala po njoj, opet bih se zvala po Ani, jer njih dve su srodne duše. (Samo je Jevpraksija Jezikolomna ime dobila po Jefimiji, niko drugi!) Jefimija je bila srednjovekovna Ana – ista ona što gubi muškarce brže nego dugmad. Otac joj je bio gospodar Drame, rođen 266 godina pre Šekspira, veštiji na sablji nego na rečima. Napustio je ovaj svet kada je Jefimiji bilo svega deset leta. Uzevši u obzir da je vojevanje bilo središnji deo njegovog imena, poživeo je neočekivano dugo. Ipak, ta prva muška smrt urezala se Jefimiji u srce, a tim se nevidljivim ožiljkom nije mogla podičiti, barem ne onako kako bi to činio mlad ratnik gladeći  svoju brazgotinu na obrazu. Tek što je oplakala oca, udali su je. Postala je despotica, ali samo titulom, jer su joj samovolja i nasilje zauvek ostali strani. Muško je rodila odmah i njena bračna sreća potrajala je pune četiri godine. Sin je poneo ime po ocu – Garavi – tako da se nije moglo znati koga će od njih dvojice Jefimija više da oplakuje. Sin joj je umro tek što je postao razgovorljiv, a za njim i muž – ravnodušno ode u izdaju. Kako je bila vlastelinske krvi, nije joj dolikovalo da nariče kao prostakuša. Plemkinje svoju tugu pakuju u vez! Jefimija je majstorski vezla – pohvale, pokrove, zavese… Iglom ukrašavala ožiljke na srcu, kitila uzdarje za svoju tugu i  darivala nesebično. Preživela je tri muške smrti i utočište pronašla na kneževom dvoru. Tek što je povratila spokoj, ode još jedna muška glava! Knezu je sam bog prišao u pomoć – kako mu ime nalaže i – da je tako, nema mesta sumnji. A to što su Njegovi putevi nesaznajni i što ovaj svet pretvaraju u pustoš, nije za žensku glavu, grešnu i nedostojnu, da se time bakće. Knez je glavom platio carsku titulu, oreol večni nema cenu, a ti Jefimija, muči i sitan vez vezi! Sitnije to, ne obnevidela dabogda! Nakon četvrte muške smrti – koja nije bila makar kakva, nego carska! – nije mogla da se ne strese: – Čime sam ja ovo…  zaslužila? Ili izazvala!? Ili – oboje.  Prvo je izgubila oca, onda sina, pa muža, a potom i zaštitnika svih nesretnih udova – cara glavom!

– Da se, jadna, za zelen bor vatim, i on bi se zelen osušio!

Postoji ipak, jedan muškarac, otporan na njeno smrtonosno dejstvo – tešila se idući mu u susret. Uz njega će moći da se zove svojim pravim imenom i on joj neće tražiti da mu rađa decu. Biće Hristova nevesta! Legenda kaže da je za njom pošlo još tri stotine žena, čiji su muževi od reda pokošeni izdajom nezapamćenih razmera…

Nakon treće muške smrti (ne računajući njeno bezbolno odvajanje od oca), Ani nije padalo na pamet da se zamonaši. – Drukčije vrijeme bilo! I drugo carstvo dođe, sa sebi svojstvenim izdajama. I drukčiji bog, bezbradi, sa manje od deset prstiju, hoda po zemlji, svaki je ćošak preimenovan njemu u čast, dok on zapoveda porez na koze. U selu Balabanovih ne obaziru se odviše na to – smrdi im kozije mlijeko, nikad ga okusili ne bi! Krava je majka!

Anine ćerke stasale za udaju. Najstarija ode u velegrad, gde joj se gubi svaki trag. Druga je bila najsličnija majci i, koliko god da je odlagala brak, nije mogla odložiti udovištvo. Treća je uradila sve kako treba i to pjevajući; rodila je samo dve ćerke pre nego što je sam bog pogledao i spustio se da joj bude jedina babica na trećem i najsretnijem porođaju. Najmlađa Anina ćerka mnoge je muškarce odbila, a nije bila ni probirljiva, ni osiona, samo odlučna da živi muškijem životom. – Neko mora i ovu kuću paziti! Nemamo muško, al’ ne dam da propadne! Ja ću to na se preuzeti! Drčna je bila i nežna istovremeno. Radila je u polju, krotila konje, branila se od prosaca – sve je mogla sama! Bolje sama, neg’ udova! I vazda je bila nasmejana, čak i kada… čak i kada je trpela nesnosne bolove u stomaku – kako su govorili u selu Balabanovih, opisujući sramotnu bolest Anine najmlađe ćerke koju nikako ne valja imenovati. Stomačne tegobe se podnose dostojanstveno, pogotovo kod žena, a gubitak razuma – ne priliči nikome! Možda se u slučaju Anine ćerke šizofrenija zaista spustila u stomak, ili još niže, odakle je, uostalom, i potekla – kako kažu lekari.

– Nikakvo čudo, nikakvo! Pogubno je za žene, znate, da klimakterijum dočekaju kao device. Ako nema muško da joj kroti histeriju na donja vrata… sve to eksplodira u mozgu! – lekar je znalački zavrteo glavom, slegnuo ramenima i propisao neke pilule koje utišavaju tuđe glasove u glavi.

 – A šta ćeš! – snebivao se skup uvređenih prosaca. – Neka joj sad, kad se trpa đe joj nema mjesta! Žensko da poslove vodi i da misli – nit’ je bilo, nit’ će tako biti! Šta je ona umislila, vrane joj mozak popile!

Ana nije doživela te priče, jer dosta je životu i jada svoga. Molila, molila i – boga domolila da je uzme u pravi čas, u trenutku kad su joj kćeri najsretnije bile. Poslednje u šta je Ana uprla pogled odlazeći s ovog sveta bila je njena najdraža unuka: – Mil’ca, dovati der babi vode! Bile su same u kući, site i ugrejanih leđa. – Na, baba, vode! – Fala, srećo! – bilo je poslednje što je rekla ispivši punu čašu. Zaspala je širom otvorenih očiju.

Dugo nakon Anine smrti, njena se unuka trzala noću, pateći od nemirih snova i nekih neurazumljenih strahova. Nije bilo druge, nego da je vode u susedno selo, da joj vračara – a neka je i tuđe vjere – izljeva stravu. Olovo je zacvrčalo u vodi i oblikovalo se u mrtvački kovčeg. – Jesi koga vidjela kako ide bogu na istinu? – pogodi stravarka iz prve. – Mrtvac te neki uplašio, od toga se trzaš noću! – rastumačila je. – Nije to ‘neki mrtvac’ – znala je Milica – nego moja baba Ana! Pa ti sad kaži da nema boga!

– Mil’ca, ne beri brige, dobro je babi!

– Ko ti grije leđa?

– Ne treba to ovdje…

Da l’ je stravarka još nešto mađijala, il’ je dovoljno bilo raskrinkati strah da ga više ne bude… teški snovi su odagnani, a Ana spokojno čuči u drugom kraju imena koje su mi dali pre nego što sam proplakala. Ana znači milost, ona koja će se roditi ponovo. Da sam se rodila u nekoj drugoj zemlji, mogla sam da se zovem Grejs; ili Keli. Ali nisam. Ovde su Jefimije vezle udovički matrijarhat – pogubno po dušu… Dugo sam verovala da Ani treba nekako da se odužim, da ću za svako muško koje je ona izgubila ja morati da rodim po jedno – čime bih otplatila svako slovo njenog imena. Imala sam već smišljena imena za sinove: Danilo, po jedinom princu među književnicima; Damjan, po zelenku; David, po zvezdi. Ali nisam ih rodila. Ana kaže da bi bili neotporni na život. I da nema onoga koji bi me hteo za svoju… udovu. Jer smo se orodile sa pogrešnom vrstom među bogomoljkama…

Autorka: Marijana Čanak