30 dec 365 dana u par redova

I par redova za novih 365 dana

Šetkam tako Knez Mihailovom, piljim u sijaličice, slušam od Bitlsa “Here comes the Sun”…U trenutku ne mogu da se setim gde sam pošla, uvek mi sve to što šljašti odvuče pažnju. Knez Mihaillova je mini vašar. Zaustavljam muziku da je čujem. Prilazi mi jedan Deda Mraz, doduše mršav i bez velikog crvenog nosa, i bez teškoće u kretanju, bez guste brade i pita: “Šta bi poželela sebi za Novu Godinu? Je l’ bila dobra ova već Stara?”  Lepo kažem, valja u Knezu ići bez muzike na slušalicama. Zbunjeno ga gledam, zbunjeno me gleda i smeje se, malo promućkah glavom, pa rekoh: “Uuum, htela bih da budem odgovornija.” Pošto ostavljam stvari u autobusu kao da im je tamo pravo mesto. Zatražio je da napišem želju na papirić. Pah, hajde… Ne kažem ja da čuda ne postoje. Možda mi ovaj mršavi Deda Mraz i usliši želju.

A onda idem i razmišljam o ovoj godini i o tome kakva je bila. Neverovatno mi je da trista šesdeset i pet dana može da stane u par redova. Ali može.

Ono što me je naučila:.

-Mnogo toga može da pokrene jedno “ćao” koje si promumlao u srednjoškolskom hodniku. Šta sve to ume da donese…

-Dečaci ne umeju da čitaju misli. To je čudno. Deluju kao da znaju.-Trenutak može sve da preokrene.

-Prijemni nije najstrašnija stvar na svetu. Ali je najstresnija!

-U Beogradu se najbolje naučiš da se snađeš tako što se u njemu izgubiš. Više puta. I promašiš stanice. Više puta.

-Uvek postoji neko ko te voli. Ma koliko veliko đubre bio. Uvek postoji neko kome je stalo.

-Nikada ne znaš koliko je teško da odeš iz rodnog grada sve dok ne spakuješ kofere. Onda ga voliš. Čak i ako je najštrokavije mesto na svetu.

-Porodica je meni grupa ljudi koja te uvek dočeka sa zagrljem kada dođeš kući. I iznerviraju za 2 dana. Ali ih voliš. Tvoji su, njihov si, priča je prosta.

-Sa nekim ljudima prekineš, od nekih se sakriješ, neke oteraš, neki te oteraju i postanu prošlost. Tamo treba i da ostanu.

-Ljudi povređuju.

-Ljudi isceljuju.

-Ljudi meni i dalje nisu jasni. Znam samo da žele (želimo) da budu srećni.

-Naletiš na osobe sa kojima se upoznaš i sa kojima se prepoznaš. I pričaš s njima kao da ih znaš već tri života!

-Ljubav je snaga.

-Uvek za sve možeš da imaš vreme.

-Učenje je dosadno. Saznavanje nije. Saznavanje je divna stvar.

-Neki mogu da budu daleko, ali da ti idalje ulepšavaju život. Neke ljude dalijna zbliži.

-Smejanje=življenje.

-Pored toga što treba da me neko voli, treba neko i da me trpi.

D zna.

-Kada si loše, valja da zatvoriš oči, duboko dišeš i ponavljaš da će da bude sve u redu.

-Sreća se ne traži, srećan se bude.

A, šta bih poželela sebi u 2015…

Volela bih da odlučim šta ću da budem kad porastem, plaši malo kad se to ne zna, a ti si mali čovek sa devetnaest punih godina, da se smejem, da putujem, da ne prestanem da uvek nešto želim, da nađem prijatelja zbog koga vredi da primim petak, da plešem u Knez Mihaillovoj kada izlazi Sunce, da negujem dušu, da me ne proguta ambicija, da imam kočnicu, da prihvatim da ne mogu uvek sve, da budem ono što se od mene očekuje, ali i ono što želim, da ima promena, da se ne plašim, da pred 500 ljudi mogu da pričam kao pred mamom i tatom, da ne zaboravim da dišem kad imam tremu, da češće brojim do deset, da idalje reagujem na nepravdu iako znam da pravde nema, da se uvek setim da treba da budem zahvalna, da ne ostavljam isključenu ringlu :P, da ne promašujem stanice, da moji budu dobro, da niko više nikada ne udari Ivana, da ne povredim nikog, da primećujem sitnice ali da ne sitničarim, da imam ispunjenu godinu, da D. bude tu jer… Vreme je relativan pojam kad imaš s kim da budeš srećan i kada ima ko da ti ulepša 365 dana.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: weheartit.com