20 okt Zaplitanje jezikom: Još jedan ponovljeni randevu

Zavoleo sam Vas, jednom davno. Ne mogu se setiti ulice, ali siguran sam da je bila bila jedna od onih „la“-nešto. Zamislite, ljubav, Vi i ja u gradu ljubavi. Moja madmoazel. Niste me ni primetili. Sa šeširom širokog oboda na glavi i mokom sa šlagom i mrvicama kokosa, koju siguran sam pijete svakog dana, čitali ste si nešto zanimljivo, znam, jer krišom sam bacio pogled na Vaše novine, dok sam, isto tako krišom, posmatrao kako Vam haljina, povlačeći se uz nogu, otkriva predivna, mala, kolena. Ah, moja madmoazel, da ste samo znali to tada. Da ste samo znali kako naša sretanja nisu bila ni malo slučajna, da ja nisam živeo u Vašoj zgradi, niti u Vašoj ulici. Da sam čak s druge strane Sene dolazio prvim kočijama da Vas vidim, da Vas gledam i slušam kako pevljivo pričate o knjizi koju Vam je lično potpisao Šarl Bodler. Nisam ja nimalo slučajno pio kafu baš u istom kafiću, u toj uličici „la“-nešto. Sasvim namerno, još tada, kada sam, tražeći sat po džepovima, Vas prvi put ugledao.

Vi se sigurno ni ne sećate, ali ja Vas, senjorita moja, pamtim još kad smo se u Parizu rastali. Otišli ste sa svojom majkom, u plavoj kočiji, na vaše imanje u provinciju. Mahaliste mi Vašim divnim prstima i mahao sam Vam, čak i kad ste nestali iz vidokruga. I nismo se više sreli, a siguran da ste mislili na mene tada, kad više nisam dolazio u uličicu “la”-nešto. Oprostite mi. Mene noge kad ponesu ja ne znam da se vratim i tako sam nekako završio ovde u Figerasu. Ovde sam već godinama. Zamislite, posle celog tog života, ponovi Vi. Danas su na vestima javili da je najtopliji dan u godini. I eto Vas, u žutoj haljinici do kolena i šeširom širokog oboda, šetate njišući se kao pero, a moji đonovi se lepe za kaldrmu od toplote. A možda sam samo iznenađen Vama ovde. Ali, opet, zašto bih, još tada u Parizu sam Vam pričao kako se znamo odavno. Nije nimalo čudno, kad pogledam, da ste danas ovde; Vi uvek tako, nenajvljeni dođete, kao da znate da sam pre 3 dana pričao o Vama Daliju. Bili biste fascinirani njegoovim slikama. I njegovim brkovima. Oh, senjorita moja, ne verujete mi, uvek se tako smejete kad mi ne verujete. Hajdete sa mnom na hladnu moku, da Vam ispričam kako sam Vas voleo još pre Pariza.

Prvi put sam Vas sreo, moja ledi, u Rusiji, u Novgorodu. Čekali smo voz zajedno. Prvi sneg, te rane, zime je padao. I sve što sam video na Vama bio je vrh nosa, što je virio preko Vaše zakopčane bunde, i oči Vaše, boje tople tamne čokolade, što su me, širom otvorene, posmatrale, dok sam kuckao prstom o površinu sata, ne bi li proradio. Oh, moja ledi, u tom trenu sam Vas zavoleo. Još tada sam želeo sa Vama da se ugrejem u gostionici pored stanice, da Vam posle predložim put u neki nepoznat grad; čuo sam bio da je Beograd divan i, verujte mi, jeste. Želeo sam posle toga da Vas zaprosim na železničkoj stanici Pariza, i stanice bi Vas zauvek podsećale na mene, na nas, čak i ako se rastanemo. I da niste želeli sve to, ostao bih sa Vama tamo; zamislite, moja ledi, Vi, ja i Novgorod. Ne žalim sveta sa Vama u mom naručju, sa Vama kraj mene do kraja života.

Sretao sam Vas, moja madmoazel, moja senjorita, moja ledi, u svakom mom sledećem životu, a bilo ih je mnogo do sada. I nimalo se niste promenili. I dalje volim Vaša mala kolena, Vaše oči boje tople, tamne čokolade, Vaš mali nos. I posve volim Vas. O, moja madmoazel, plemkinjo moja, ja za Vama umirem i živim godinama, vekovima. I tek u ovom, skupio sam snage da Vam kažem to. Nemojte se stideti, znam da, posle svih ovih vekova naših sretanja, me sada pomalo i volite. Znam da ćete i Vi mene u sledećem životu tražiti. Moja.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: weheartit.com