14 jul Za Džima

Za čoveka koji je voleo poeziju – šteta,

Šteta je bila gost njegove poezije,

Jer je skupina jebenog roblja svugde,

Nežno ga uguši jastukom,

I daj mu krila gde su mu bila ramena,

Uz zvuk klavira i ptica,

Moramo i dim da stavimo tu negde,

Jer jedan je Morison Džim,

Juče su zarobili pticu i ptica je,

Ptica je,…

Ptica je projurila pravo kroz kavez,

I izašla je, izašla je,

Krvava i pocepana nije mogla da leti,

Pa je samo puzala i prevrtala se po modrom lišću,

Deca su je gledala,

Sva deca sveta,

Hajde stavite klavijature i posadite gitaristu levo od njega,

Bubnjara negde iza,

Da može na miru da padne i valja se i povraća na nebeska vrata,

Da mogu u nemiru da ga hvataju za kurac,

A to? To to tamo , šta je ?

Vrisak kakav ne može da stane na 200 papira,

I ne može da se smesti ni u 293 života,

Ali može u jednu toplu smrt,

Jednu toplu smrt,

U kadi,

U Parizu,

Nije da mu ljubim mrtvo dupe,

Ali i ja bih da umrem u Parizu,

Ja bih u Parizu umirao celu noć.

Nasmejan i okupan i malo haj,

Ovde je jedan isti grad,

I matorac se preselio u podsvest,

Gde se budi ujutru, pije pivo,

Češe stomak i peva bliuz.

Sve do uvuče,

Celo veče,

Celo spokojno, mesečevo veče,

Uz masnu, veliku,  jaku i krvavu rifčinu,

Koja se slije pravo u želudac,

Ja želim ruže u mom vrtu,

Ruže jebote, shvataš li,

Shvataš li..

Autor: Petar Živojinović

Fotografija: favim.com