30 mar Vrisak tišine

Ćutim predugo. Ćutim često, prečesto. Ali to ćutanje nije bez glasa. Govorim ja stalno i mnogo. Blebećem, ali govorim malo, a ne kažem ništa. Ne jer me niko ne sluša, već što slušaju, ali ne čuju. Oni retki koji čuju, nadglasaju me svojim blebetanjem. I tako ja, glasno ćutim. Moje reči su duhovi.

Ja sam nem. Ne bez glasa, nego sam i nemam te.

Mnogo mi nedostaješ. Ti bi jedina mogla da u  psihotičnom prebacivanju sa teme na temu, uhvatiš onu tananu nit mog ludila. I zato ja govorim u snovima. Tebi, kome bih drugo. Nervozno, bez pretstanka sejem reči. Sve što imam ja ti kažem. I kako mi je žao što si otišla, i koliko nedostaješ, i da mi je žao što ti se nisam javio one večeri pred Crkvom, za Veliki Petak. Tada su mi snovi puni tvojih obraza. Cela je slika tvoj zamrznuti, osmehnuti anfas, na jedan zagrljaj daleko.

Na javi mi je teško. Ređam misli kao slojeve velike torte. Patišpanj gluposti sa sujetom kao komadima čokolade i kamenjem mesto lešnika, a onda bezukusni mulj od gorčine kao fil. I sve tako do samoubilačkih visina. Na vrhu torte stoji mladoženja. Pocupkuje nogom, izgriženih noktiju, sa broj  manjim cipelama, koje ubijaju, uflekanim reverom fraka i nesnosnim svrabuckanjem među nogama.

Ti znaš da moje misli nisu kapi vode da bi punile čašu. Kap vode je iskonski katalizator Vaseljene, britak um prirode. Moje su misli materijalizovane kao kal.

Ali ti nikad ne progovaraš. Moja projekcija tebe je kao kartonska ploča, krojena po tvojoj silueti, sa prilepljenom slikom na licu. To samo pokazuje kolika sam kukavica. U snovima te gradim kao nadgrobni spomenik, na koji se dođe da se izjada. Licemer sam, ali pomažeš.

Od skoro sam počeo da sem tih terapeutskh seansi u snovima, nakon kojih mi je savest dezinfikovana i uredno uštirkana, koristim još jedan vid terapije. Počeo sam da pišem. Nije nešto, čak je jedno veliko ništa, ali prelijem sav otrov van sebe, umesto da mi se razlije po telu. Kada krene da se topi na vrelini mojih greha, ona torta otpušta slatke toksine. Kao kada su stari lekari prislanjali pijavice, ja prislonim hartiju, i utopim je u svoju jed.

Jutros sam, pre nego otvorim oči, u jednom beskonačnom trenu, ugledao kap rose. Čistu, blještavu, debeljuškastu. Padala je nekud. Taj se pad, oslobađajući pad, završio gromoglasnim treskom raspršivanja o uglačanu površinu moje duše. Tako osvežena, duša je prepoznala tu kap. To si bila ti. To je bilo moje pisanje. To je bio moj vrisak tišine.

Po prvi put sam začuo svoj glas. Onaj kojim se progovara pred Bogom.

Vavilonska kula sagrađena slojevima mojih nakaradnih misli, srušena je kao terorističkim udarom. Telo je pronašlo nove kanalizacione puteve za uklanjanje produkata procesa razmišljanja. Torta stalno izrasta, pelc joj je pogan, a otrovi neprestano izviru, još koncentrovaniji. Ali ja više nisam goloruk. Više nisam nem.

Dok ne dođeš ja ću vrištati, ali ću i ćutati. Ćutaću glasno zavijenih prstiju u komade vate i selotejp, podrezanih noktiju na nogama i zgrčenih prstiju, u istim cipelama, sastruganom flekom sa revera, ignorišući svrab, sa nogom što i dalje pocupkuje. Vrištaću u nadi da će to vibriranje doputovati do tebe. Vrištaću tiho, najglasnije.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: blogspot.com, wordpress.com