13 jun Više ti ne pišem pesme

Postojala je jedna stvar koja mi je izuzetno smetala, i želeo sam to da ispravim. Smetala mi je ta štamparska greška koje su sve zlatare imale u svom nazivu delatnosti, to jedno pogrešno napisano slovo. Ta ispravka mi je možda svojevremeno bila najveća želja. Ali ako taj moj performans ne bi bio okarakterisan kao ludost i zaljubljenost jednog dečaka, onda bi svakako bio viđen i tretiran kao nekakvo krivično delo, jer se na takvim mestima ne prodaju jaja i mleko, već svakojaki dragi i plemeniti metali. Odustao sam od zamene tog jednog slova na svetlećim reklamama i izlozima, svakako drugi ne vide tu štamparsku grešku, a ne smeta im ni ovako.

U par navrata smo gledali reku i pričali o zanimljivim stvarima. Češće ja nego ona, jer je (bar se nadam da jeste) volela da sluša te sitne i zanimljive priče. Pričao sam joj gde je nekad na reci bio most, i da se onaj drugi gradi kao dečije kocke – spajanjem sitnijih delova u jedan elemenat, koji bi bio postavljen na isto sklopljen prethodni element, s tim što je taj „sitniji deo“ velik kao autobus, ali to nismo dovodili u pitanje. Pričao sam joj kroz koji hemijski proces prolazi svako preskupo alkoholno piće, koje zapravo nije ništa specijalno. Objasnio sam joj zašto se čaj pije sa mlekom, a po izrazu lica sam video da joj je i sama pomisao na to gadnog ukusa. Voleo sam da se pravim pametan pred njom, pa bih je stalno pitao da li zna ovo i da li zna ono, samo da bih sebi dao povod za priču. A kada bih sutradan prošao pored tih istih stvari o kojima sam prethodni dan knjige pisao, ne bih znao ni reč da kažem o njima. Ona je povremeno pričala o idealnom nameštaju, koji bi jako teško opisivala. Zastala bi u trenutku kada treba da uporedi njen idealan nameštaj sa nečim što na njega liči. Da li sam ja imao svoj idealan nameštaj? Pa jesam valjda. Sviđao mi se kockast sto, i kockasta stolica i kockast krevet, kockast orman naravno, boja mi i nije bila toliko bitna. Kada bi završili priče o hrani, nameštaju, obući, arhitekturi i ostalim sitnicama, shvatao sam da se lagano kockasto zaljubljujem u tu devojčicu koja svašta zna i svašta voli da čuje. Nisam je poznavao previše dugo, ali često nisam imao takav osećaj. Dopadala mi se boja njene kose i svako ispravljanje moje pogrešno akcentovane reči. Onda bi došli u nerešenu situaciju gde ne bi znali čija je reč pogrešno akcentovana. Bez obzira na tvrdoglavost koju sam uzgajao, morao sam da popustim, inače bi znala da se naljuti. Nikad nisam bolovao od neke infekcije ili bilo kakve zarazne bolesti, ali bih njen osmeh najbliže uporedio sa time. Ostajao bih paralisan, i imao bih osećaj da mi se krv pretvara u želatin, ali bez brige, nisam bio u životnoj opasnosti, jer sam uživao u tome. Učio sam je da svira gitaru, ali se to uvek bezuspešno završavalo sa bolnim prstima i izgrebanim lakom na noktima. Nosila je uvek moje omiljene boje, i tako su mi se prvi put svidele i crvena i zelena i plava i žuta. Zapravo sam imao mali problem sa prepoznavanjem nijansi nekih boja, pa su mi mnoge bili iste. Sve u svemu, video sam sebe kao zaljubljenog dečačića sa užarenim srcem (jer kao srce je znak za ljubav i te stvari), a zapravo sam bio momak koji se sinoć zapio na njenom dvadesetom rođendanu i sutra će tako neuredan da izađe na ispit i da padne. Ali dobro, verovao sam da treba da pokušam. A što je svojstveno meni, poklone sam uvek poklanjao sa zakašnjenjem, jer sam bio slabo organizovan ili me jednostavno mrzleo da nešto poklonim odmah, pa je i njen poklon sačekao par dana. Bio je to jednostavan ali unikatan poklon i sebično smatram da takav poklon u skorije vreme niko nigde nije dobio. Kleptonova Lejla je otprilike najgrublja asocijacija na taj sitan poklon. U pričama je povremeno napominjala kako jako čudno reaguje na bilo kakve poklone. I kao što klasičari vole ni iz čega da nameste gromoglasan presek u svojoj kompoziciji, sada takav deo nastupa i ovde. Prešli smo most građen od autobusa i tada je njena zanimljiva priča zakočila i zaškripala u mojim ušima. Pošto priča nije pila vodu, onaj drugi (a to sam ja) je morao da izvlači prosek i da slobodnim moranjem odabere jednu od bezbroj istih kombinacija. Sve je to bespotrebno i glupo šetanje iz krajnosti u krajnost, ali popunjavanje unutrašnje praznine je kao popunjavanje albuma sa sličicama – spreman si da daš ceo album za one dve ili tri koje nedostaju. I eto, sad imaš nedostajuće sličice, ali gde ćeš ih zalepiti? Prestadoh sa tim popunjavanjem u trenutku kada mi se vratilo sećanje onog nemogućeg posla gde kao klinac pokušavam da zatrpam jezero ubacivanjem kamenčića u njega. To je bio posao koji je umeo da oznoji, a jezero je stajalo, pa makar ubacivao i šake pune kamenčića u njega. Veoma brzo sam postao ono čemu sam se uvek podsmevao. Umesto da velikodušno odbijem sve mogućnosti, ja sam prepolovio svoje godine i prepustio se uživanju u internom haosu koji je kratko trajao, ali svakako bespotrebno i predugo. Pošto priča i nije bila zanimljiva, takav je i epilog. Đavolja sprava je zazvonila u pet ujutru i opet je nuđen jednostavan ugovor koji je trebao ovako izgužvane da nas ispegla. Na kraju smo opet posmatrali vodu i lagano smo sve to ispeglano savili i smotali. Tražila je da joj pričam, a ja više nisam znao ni jednu zanimljivu priču niti bilo kakvu zanimljivu činjenicu. Vešto sam zaškrabao papir prateći liniju u koju su stale sve pesme, sve nasmešene oči i uglavnom svi jednostavni i lepi momenti u toj kratkoj igri dečaka i devojčice gde se na kraju nije znalo koja je igra u pitanju niti ima li pobednika. Ugovor je bačen na gomilu istih, a ja sam ukočeno stajao zarad pozdrava koji je radi reda izjedrio tu negde između nas. Onda smo konačno nakon dugog umiranja i umrli spontano.

Autor: Tihomir Škara

Fotografije: favim.com