Umro je dok je nebo bilo plavo

18. jula 2018.

Pod pljuvačnim žlezdama postoji igralište. To je hiperprodukcija sanjanog univerzuma. Nebo koje se stvori u maloj sobi. Pesak zavučen ispod stena okeana da više nikada ne vidi horizont.

Njegove su uši crvene. Crvene i izgrižene. Poput voćke koju je neprimetno proždrao parazit. Iza njihovih zidina, prostiru se uvale gde lete galebovi. Galebovi i komarci. Komarci se hrane galebovima. Njegova smrt je došla onako kako morski pas dolazi u ogromnu luku. Sa duboko utisnutom verom u ispravnost i glađu. Dok je posmatrao more sa litice planina, niko nije uporedio ajkulu sa detetom što se šunja iza trpezarijskog stola da ukrade prvu palačinku. Kad su ga izveli u park, seo je u blato i znao da to mora biti definicija sveopšte prolaznosti. Voli da šeta pored obale. Iako prezire utrobu vode. Svake materije koja bez razlike usisa kamen i pesak. Školjku i sandalu. Dečaka i ajkulu.

Želi da nauči da svira klavir. Da mu se prepusti kao što se prepuštao očevom zagrljaju kad se uplaši talasa. Mašta o poniranju svojih prstiju kroz bubrege. On danas ne doživljava crnu boju. Sve njene nijanse, čak i najtamnije, shvata kao tamnoplavu. Tamnoplavu čeljust morske nemani koja mu je obećala smrt. Smrt bolniju od praznog majčinskog pogleda. Teško mu je da sluša muziku bez tonova. Tonove bez zvukova. U takvom sijasetu se gubi hijerarhija i delo postane misao; reč koju čuva pod jagodicama se svede na posrednika i nestane. Njeno iščeznuće je stvarnije od topljenja prvog Sneška. Nikada ne odlazi tako što se razmesti po zemlji. Tada je naslikao crtež na kom je Sneško plakao na Zemljinoj orbiti. Tako će živeti do prekosutra. I nadživeti iduće ledeno doba. Njegova smrt se rodila iz kvasca. I on ju je pretekao. Jer je, u utrobi žene, nebo uvek plavo.

Autor: Marko Jović

Fotografija: dennisbromage.co.uk