11 jul Teorija svega

Toga dana imala je slušalice u ušima.
Dan je bio običan, sunčan. Kao i svaki drugi letnji dan, kad je dan. Često je slušala muziku jer je to volela. Prijalo joj je da se odvoji od sveta, od svega i svakoga ko bi se u tom času našao u njenoj blizini. Volela je muziku i verovala u nju. U note, u stihove, u glas. Učila je iz pesama, jer je tako želela. Pesme uvek imaju šta da kažu, ako se lepo sluša.

Danas je opet slušala muziku jer je bila sama. A nije uvek bilo tako. I volela je, a i nije, da bude sama. Sedela u tržnom centru, na terasi. Volela je terase jer su one imale pogled; na svet, na grad, na nebo. Slušala je, i gledala. I mislila. Kad si sam, neobično je lako da misliš.

Tu je uvek dolazila kad je trebalo da se misli. A sad je imala i više nego dovoljno razloga da sedi tu, sama, sa slušalicama u ušima i sa otvorenom knjigom na stolu pred sobom. Ako dovoljno dugo bude mislila, verovala je da će joj biti jasnije kako je, zapravo, dospela na krov. Sama.

Mislila je mnogo o sebi, pa i o njemu. Iako joj se to činilo kao jedno isto, o njemu je ovih dana mislila češće. O njemu bez nje.

I on je mislio. Mislio je da je ona sigurno na terasi. Često ga je dovodila tu, pa su mislili zajedno, čitali zajedno, i gledali svet.

I on je ovih dana mislio na nju više nego što je mislio dok su zajedno mislili. Kad si zajedno i ne misliš puno. Tek posle ti dođe da misliš što nisi ranije mislio. Ta je muka i njega snašla. Popeo se do terase. Ona nije mogla da ga vidi, jer je bila okrenuta leđima. Ipak, prepoznao ju je, po kosi, po pokretima, po tome što je to bila ona. Gledao ju je kroz staklo, šetao duž prostorije sa jednog kraja na drugi, pokušavajući da je bolje vidi. Ipak, nijedan ugao nije bio dovoljno dobar da joj potpuno otkrije profil, naročito zato što joj je kosa bila puštena. Voleo je kad je nosila puštenu kosu, bez šnalica, rajfova, mašnica. Na trenutak se zapitao da li je pomislila na njega jutros, danas, juče. Nemajući hrabrosti da joj priđe, da joj se obrati, pojurio je niz stepenice, sa idejom koja će, nadao se, okončati sva razmišljanja.

Sedela je i mirno završavala poglavlje koje je došla da pročita. Volela je da čita iz muziku, jer joj je to stvaralo sećanja. Sada, kad se bude sećala ovog dana, imaće u glavi tu melodiju uz koju je završila čitanje. Sve ostale je zanemarivala, ali te poslednje se sećala. Sećala se i kada ga je poslednji put videla. Čudno je to kako nikad nisi siguran koji je put poslednji. I uvek se iznenadiš… Pokupila je svoje stvari, pazeći da nešto slučajno ne zaboravi. Pošla je niz stepenice, polako, sporo. Dok je razgledala radnje, činilo joj se kao da to čini u tišini, jer joj je muzika prekrivala sve ono što nije želela da čuje. Delovalo joj se kao da se kreće po nekom vrlo glasnom, ili tihom snu, zavisi kako se gleda na to.
Sa razglasa se čulo ono što je on hteo da se čuje. Mislio je da će to biti dovoljno. Ako postoji nešto što bi bilo dovoljno, posle svega. To je bila samo poruka, da siđe, ako to želi. Ako njega, još želi. Da siđe i da ga nađe. Mislio je kako joj sjajno stoji puštena kosa, i kako mu se baš posrećilo da je nađe danas, jer ranije nije uspevao. Mogao je da je zamisli kako silazi, sa pomalo razdraženim izrazom na licu. I da će prvo da poćne da se raspravlja. Pa kako, pa zašto, pa je li on, možda, lud. Volela je da mu govori da je lud. A on je voleo da bude lud za nju.

Izašla je na vrata, sa tim njenim razdraženim izrazom na licu. Sa željom da se raspravlja sa nekim. Ali, napolju, na običnom, sunčanom danu, osećaj je prošao.
Toga dana, imala je slušalice u ušima.

Autorka: Milica Popović

Fotografija: weheartit.com