25 mar Svilo se svileno sivilo

Svilo se svileno sivilo nad malenim selom u podnožju planine, koja vrhom grebe oblake. Crnilo šumskih stabala je nago. Svo lišće popadalo je po plodnom tlu.  Obala mutne reke je obrasla onim zdravim zelenilom. Sve je mirno i nepomično. Sve spava i zemlja se odmara od plodonosne mučnine.

Za jedan tren sve se menja. Zaglušujuća buka se prosipa posvud. Galama je ljudska tvorevina. Životinje se rađaju, žive i umiru u tišini. Čovek ništa ne radi bez fanfara. To je nedostatak, zrno otuđenosti od prirode. Čovečji oblik se eonima kuvao u mulju tišine. Izašavši iz njega čovek je zaurlao. Urlik se nastavlja.

Grupa ljudi sakupljena je u dvorištu trošne kuće, ispucalih zidova i nakrivljenog i psorijatičnog krova. Neprestano se pomiču. Nekud jure, nešto jedni drugima dovikuju, sa onom uvek željenom važnošću, koju u sebi nose svi ljudi što život i ne osete, već otrpe. Sprema se neko veselje. Svi su u crnini. Kao insekti, mile po ugaženoj travi i pogledom traže ulazna vrata na kući, isčeukujući dolazak. Veliki kazan se puši, sve bačve su napunjene, ražanj se okreće spretnom rukom mršavog i prljavog dečačića, a sve ostale životinje su već raskomadane. Neko daje znak i sve opet staje.

Svi staju. Zagledaju se sa strahom. Biće svedoci nečega što im je strano. Nečeg suludog, grešnog, romantičnog i zastarašujućeg. Celo je selo tu. Niko nije želeo da propusti ovakvu gargantuansku svetkovinu, iako bi svi želeli da nisu njen deo. Ni u najgorim morama ovo nisu slutili, ali došljaci su doneli svoje običaje. Čuti ovo, dovoljno je za sablažnjavanje prostih umova, kamo li videti. Usta su im puna reči, ali ih gutaju i u tišini, ovaploćenoj tišini, čekaju.

Najzad se vrata otvaraju. Komešanje je nemo i zbunjeno. Na vratima se ocrtava prilika. Iz mraka izlazi ona, mlada. Sva u belom. Smerna, mirna, poslušna, ali ne samovoljno, već kao lutka. Polusklopljenih očiju, odsutnog pogleda. Pod ruku je drži majka, zažarenih očiju. Nema u njoj više suza. Usud je presušio njeno telo. Malim, nesigurnim koracima izlaze njih dve. Jedna što u bračni život ulazi nesrećna, druga što je u život nesrećom ušla. Za njima izlazi bulumenta visokih, grubih muškaraca i debelih i mladolikih žena.  Zakrpljeni beli stolnjak zatrpan je kojekakvim jelima, a muzičari, zalizani, uređeni, sa novim instrumentima čekaju kao zapete praćke, da polete i sruše Golijata.

Koračaju polako, svečano, do kapije. Zastaju, i mlada žena u beloj haljini, nošenoj vetrom, u bari crnine oko sebe, skuplja poslednje komadiće budnosti. Lebdi na kapiji kao utvara. Oseća kako je laka. I zna da nema tog sidra, odneo bi je vetar visoko, do potkrovlja sveta.

Prolaze minuti, a tišina kao neki vražiji balon, postaje sve veća.

Evo i njih. Dolazi mladoženja. Nagizdani vranac, na njemu barjaktar. Čuju se tupi koraci. Put se crni od svatova. Dolaze do kapije i uplakane majke se grle. Ona stoji pored kola, i gleda, lagano se klateći, dok je uplakani svekar grli i pritiska svojim debelim šakama. Iznose mladoženju. Kovčeg je lak i za samo tren tu je pred njom. Polažu ga pred nju. Izudarana bolom, pada na kolena i ljubi mu hladno čelo.

Odstajali su svi i oćutali obred svete tajne braka i opelo. Ne jedno za drugim, jedno uz drugo. Tako je hteo svekar. Ljubav je postala smrt, a smrt je mirisala na tamjan i znoj. Njegova hladna ruka u njenoj nežnoj latici, kao da je ostavila ožiljak.

Posadili su ih u čelo stola. Svadba i daća su počele.

Tužbalica sestre i zdravica kumova. Lelek, cika i jauk, uskomešali su se u nesnošljivu kakofoniju, ali nikoga nije bilo briga. Jedni su plakali, drugi su pevali. Jedni su pili, drugi jeli, jer to jedino i znaju da rade kad tuguju i kada se vesele. Lomilo se, od besa, od tuge, a muzika je naizmenčno svirala za sreću mladenaca i  za pokoj duše.

Kao kraljica u kraljevini ludaka, ona je sedela pored svog mladoženje. Žena i udovica. Držala je i dalje njegovu ruku. Njome je nije milovao, ali te druge nema, nisu je našli. Sedi i sporo udiše smrdljivi vazduh u kome pliva težak miris masnih, svadbarskih jela i zaglušujući smrad sveća. Drugu ruku je prislonila na stomak da još jednom proveri hoće li se mrdnuti. Od noćašnjeg sna u kome je videla lica svojih budućih silovatelja, nije se pomerio. Njihov zametak, pod njenim grudima, rastao je neprimetno za sve ostale, pa i za njega. Nije stigla da mu kaže, a evo već je ućutao. Žena, udovica i majka. Niko ne zna da na dan svog venčanja sahranjuje i muža i sina. Jednog u zemlju, drugog u sebi. Pustiće da se rastopi u njoj kao otrov. Da joj uprlja krv i da je ubije. Ubili su ga zlotvori iz sna, a ona ga nije sačuvala. Sada je umesto kolevke, postala grobnica.

Bled, hladan, ukočen u crnom odelu, on. Žuta, mršava, izlomljena u uštirkanoj, čipkastoj beloj haljini, ona. On leži u ramu, ona je ram. Oba rama su smrt i ništa više.

Sedi i ćuti, a oko nje nakaradne maškare. Ćuti i zna da je neće biti još dugo među njima, još dugo bez njega. Ono u njoj će se pretvoriti u mrak. Iz mraka nastalo, kada su se dodirivali prvi put, u mrak će nestati, dok se dodiruju, zadnji put. Mrak će je preplaviti, a on će je čekati. I u tom mraku će biti trudna, ali neće biti sna koji ubija.

Ne plače, srećna je. Oseća ona da se približava neki drugi mrak, neka silovita tmina. Drugačija od one kojoj hrli. Drugačja, jer ne uništava samo telo, već prvo razjeda dušu.  Zna da je bolje skloniti se.

Podigla je glavu i pomolila se. Za oca, sina i sebe, Ocu, Sinu i Svetome Duhu.

Svilo se svileno sivilo nad malim selom. Za sobom nosi dane crnih munja.

Sahranili su ih dan nakon svadbe, pored njega. Na Vidovdan, leta Gospodnjeg 1914.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: tumblr.com