06 avg SPLAČINE SA ŠLJOKICAMA

Plastičan je bio bambus od koga su pravljeni stolovi i stolice u toj kafani. Plastično je bilo i cveće na stolu, i njene usne i njena kosa. I mobilni telefon sa kojeg nije skidala pogled i prst, je bio od plastike. Plastična je bila i kaldrma te ulice. Pravu kaldrmu su smestili u muzej pod stakleno zvono. Ekolozi su zvocali o nerazgradivosti plastike a ja sam se pitao kako je ljudski kusur uspeo da od tako trajnog materijala stvara tako kratkotrajne stvari. Zgrade, ulice i stabla, nameštaj i kašičice, pesma i reč…sve je odavalo sopstvenu kratkotrajnost. Svet je postao jeftin.

Devojke su učile da što bolje naplate materinstvo. Pijani dečacu su gnevom bojili noć. Opijeni dosadom i sopstvenom maloumnošću prosipali su snagu kao pijanice novac, ponoseći se svojim neartikulisanim govorom. Plašio ih je ceo svet. Strah im je strujao žilama i terao ih da se zbiju u gomile i da sikću kao hijene u čoporu. Kupovali su šarene igračke kako bi oterali usamljenost. Prazni i bezdušni, nisu mogli podneti ni trenutak tišine. Ugledali su se na pobednike. Zavideli su im. Učili su od njih. A svet beše tako ustrojen da su pobednika krasile sve osobine suprotne dobroti. Koristio je Darvina i Isusa pravdajući svaki cilj. Bio je sav sazdan od licemerja. Pobedničkim autoritetom imao je šta da preda naraštajima – potpunu ljubav prema zlobi. U tom kazanu ljudskih izlučevina, sve je manje bilo onih za koje se vredi boriti. Jedino je kurva bila poštena.

Nakon desetočasovnog nošenja džakova sa cementom, dronjavi dečak se uputio ka rezidencijalnom naselju. Koračao je razdraganim korakom kao da mu leđa nisu bila satirana teretom. Na pola puta je svratio na pijacu i prljavim rukama prepunim posekotinama je prosledio svoju celokupnu zaradu u zamenu za prelepi buket cveća. Verovatno nije bilo jačeg kontrasta od njegove neuredne pojave, iscepanih pantalona i znojave majce, i tog veličanstvenog buketa u njegovim rukama. Kada je stigao pred njenu velelepnu vilu, zubima je poneo buket uz staro, veliko stablo koje ga je vodilo do njenog prozora. Kako ga je šuštanje lišća najavljivalo, njen blistavi osmeh je obasjao ogledalo pred kojim je češljala svoju predivnu kosu. Potrčala je ka prozoru i susrela se sa njegovim vragolastim pogledom. Delili su zaljubljenost nekoliko sekundi, velikih kao svo vreme sveta, dok on nije skočio sa drveta bežeći pod plotunom kuhinjskog pribora i uvreda njene bake. Zasipala je kletvama njega, njegovu porodicu, klasu i rod, a on je bežao ka kapiji veselo se osmehujući. Sjaj u očima i radosni osmeh odavali su njegovu beskrajnu sreću. Devojčica ga je pratila sa prozora zaljubljenim pogledom i osmehom koji je nemoguće sakriti. Ništa na svetu, za njega, nije posedovalo veću vrednost kao taj trenutak.

„Nikad ne možeš biti toliko glup,  

koliko ja mogu da budem gluv.  

Nikad ne možeš da budeš tako alav,  

koliko ja mogu da ti dam. 

Nikad ne možeš toliko da srusiš,  

koliko ja mogu iznova da sagradim.

I nikad, ali ama baš nikad,

ne možeš da budeš toliko zao,

koliko ja mogu da budem dobar.“

Čika Ivo

Autor: Vladimir Perić

Fotografije: pinterest.com