07 jan RodoGublje

Ciklus života. Seme, plodna zemlja, moćna biljka, smrt, trulež, plod. Tim beskrajnim krugom iscrtava se i red patosocioloških simptoma kojim obiluje ceo svet, a posebno naš Balkan, sam po sebi lišen bilo kakvog imunog sistema.

Izgleda da se seme mržnje nekako najviše prima u naš  primitivni kal. Bogat humus naše gluposti, neprosvećenosti, raznoraznih veličinskih kompleksa  i straha, dobra je hrana za žile grmlja „rodoljublja“. Dok su naši preci gradili svoje otačastvo, ne samo na delima slavnih predaka, već i na svom ničim potresenom junaštvu, toliko mi lutamo po mitološkim lavirintima, bez Arijadninog konca. Lako se gubimo u tim lagumima, jer  sami sebe nismo izdefinisali.

To šipražje rodoljublja, lako uhvati korov, pa se u trenu pretvori u nepreglednu šumu šovinizma. Rastući kaskadno, u jednom momentu sagori, ostavljajući garež i prašinu, koju nikako da skinemo sa svojih opanaka.

Ako smo i navikli da se borimo sa ovom pošasti, sigurno niko nije bio spreman na kamaru nekog novog semenja rasejanog silinom razduvanih belosvetskih vetrova, koji duvaju na ovoj našoj vetrometini. To novo GMO seme se, lakše nego ijedno, svilo u naše brazde, načinjene ne plugovima, već kasetnim bombama, Tomahavcima, minama – paštetama i rukama iskopanim i nezatrpanim rakama. Veličanstvena biljka, mutantnog roda, stvorila nam je buljuk nerazumljivih mizantropa narodoljubaca. Okruženi smo hijeroglifima zastrašujuće heraldike u kojoj su nakalemljeni, jedan na drugi, nespojivi i zauvek protivurečni simboli (dopunjavanje ovih znakova je jedino moguće sa ciljem pomirenja, a ne iz želje za zastrašivanjem i nepodobnih u gulage). Jedino što spaja sve te neurotične manijake, na ekstremima oba kraja batine, je nihilizam, jer negirajući jedni druge, sami sebe osporavaju.

„Patriotizam je poslednje utočište gnjida“. Parafrazirana genijalnost Oskara Vajlda, u kojoj, puštajući mašti na volju, možemo da upotrebimo široku paletu eufemizama za one koji trče rodoljublju kada se sva ostala vrata zatvore, a da se ni o kog ne ogrešimo. Baš ti fetusi vaški, mrzeći sve, jer nije njihovo, vrlo lako mogu da se survaju niz brdo, sa vrha do kog su se do tada peli. I nije problem što od krštenja, pređu na klanjanje, što sa divanisanja krenu u blickrig, što pre zaborave stari, nego nauče novi jezik ili običaje, nego što su se za te iste stvari držali kao utopljenici. Ne shvataju oni da su sve to promenljive kategorije i da ništa nije konstanta. Lepota i jeste u izboru.

„Taji se jedno drvo u mojim grudima. Gde li će nešto nići iz toga semena, da znam?“, kaže pesnik. I vreme je da iz bašti koje bujaju u nama, otpustimo po koje seme, da iz njega nikne tambura, drveni konjić ili čipkani krevet, ne treba nam još sanduka i krstača. Nema više, fertih, basta!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: film.lzmk.hr, wikipedija.org