14 nov Razvod

Jednom davno rešim ja da se razvedem. Krenemo moja bivša žena i ja kod psihijatra na bračnu terapiju. U stvari ne, ona krene na bračnu terapiju, ja na terapiju razvoda. Jes’ kod istog doktora, jes’ u istom terminu, ali svako ima svoje zahteve, probleme, očekivanja. Doktorka žena kasnih četrdesetih, kratka suknja, duge noge za igranje, da ne kažem batake imala. Odmah je stekla moje poverenje. Nisam se dvoumio oko toga da li želim da posećujem seanse. Pitam ja lepo mogu li da dolazim individualno, jer problema ima kol’ko voliš i ona mi zakaže jedan dan u pola osam izjutra. Progutam knedlu, šta ću, valjda će mi pomoći. Nemam pojma.

Dan pred odlazak na terapiju odem do faksa da probam da spremam pravosudni i sretnem sve neke likove koje nisam video mesecima, drže neku pljosku i piju brendi. Popijem i ja gutljaj, zbog žgaravice, inače baš retko konzumiram. Kad se pljoska ispraznila kažem ja drugaru čija je:

„Sine majkin, piješ ova govna sutra ću ti doneti rakiju, jabuku dedinu, užičku, diže iz mrtvih, stimuliše orgazam, čuva decu, mesi ’leba, dobra je skroz.“

Odnesem pljosku kući i napunim je tom jabukovačom. Stavim pljosku u unutrašnji džep jakne. Sutra ujutru odem kod doktorke na razgovor i sedim u onom hodniku u pola osam jebenih izjutra i osetim kako smrdi nekakva brlja. Potpuno lud, pomislim ’Jebote ovi ludaci što dolaze u Palmotićevu, rokaju alkohol od jutra rana’. Doktorka sa svojim batacima prođe hodnikom, zastade ispred mesta gde sam sedeo i pogleda nešto na zidu ’leptejebo, ovde su i doktori opičeni, istina je’ samo mi je prostrujalo kroz glavu.

Dođe red na mene, uđem, krenem da pričam, a ona me gleda ko da sam Andrija Artuković.

„Imam problema sa ustajanjem noću, radim ovo, ono…“

Krenem ja da objašnjavam. Prekida me na pola.

„To Vam je od alkohola“

„Kakvog, bre, crnog alkohola, pa ja pijem jednom mesečno, retko kad češće. Mora da ste pogrešili“ i kažem ono što bi svaki alkos rekao, pretpostavljam „Ja nisam alkoholičar“.

„Da, da, evo Vam ovi lekovi, ali ne smete ih mešati sa alkoholom, jer bi Vam mogli izazvati epi napad…“

„Kakav crni epi napad, nemam epilepsiju!“

„Da, ali ovi lekovi u dodiru sa alkoholom to rade“

Izađem odatle besan kao ris, ali šta ću, idem po lekove, nabavljam ih. Neću odmah da ih počnem konzumirati, daj da se uroljam, kad sam već alkos, nek budem do kraja. Napipam nešto u unutrašnjem džepu i setim se. Pljoska, leptejebo. Pa pljoska je smrdela, pa ona zbog toga.

Trčim nazad „Mora da ste zbog mirisa mislili da sam alkos, pa“, reko’, „to je pljoska za drugara“ i provalim koliko glupo zvučim. Kao Cvijanović u Munjama: „Nije naše našli smo!“

Jebena pljoska nije dihtovala, pa sam smrdeo na rakiju od zore rane.

Naravoučenije: Nemojte nikada nositi pljosku na seansu kod psihijatra, može svašta da vam ne veruje.

Autor: Izmišljen lik

Fotografije: