22 apr Pisma bez adrese

U podmukloj tami, dovoljno svetloj da papir zablista, moja duša joj večeras piše. Šapuće nežne reči, meke poput golubice. Okružen zgužvanim papirima poput mojih osećanja, smoždenim i ugnjavljenim od njene ruke, prenosim. Ko bi rekao da jedna tako elegantna, krhka ručica može da raspori grudi i čupa srce.

Ta ruka nedostaje u mojoj svakoga dana dok šetam pustim stazama života, nekada sunčanim I bučnim od njenog zvonkog smeha, što se tišinom razlije kao prosuto mastilo. I baš kao fleka od mastila, zvuk njenog smeha ostaje. I nedostaje.

Nedostaju mi njene reči, ma kakve bile, jer sam ostao sam bez objašnjenja, u tišini koja reže. I sada ne znam zašto je otišla.

Bio sam dosadan i nezanimljiv, često odsutan, retko prisutan, čak i kad sam tu. Nisam joj posvećivao dovoljno vremena. Nisam mario. Nisam se trudio, nisam pridavao značaj što dugo nismo bili sami. Jesam se opustio. To jesam. Jesam i mislio da je imam sada i uvek, da sam to zaslužio. Da je sve to normalno, jer kad prođu godine, leptirići se mirno uspavaju na dnu stomaka i zaplešu ponovo samo na ljuljašci ili na nizbrdici kad vozimo bicikle. Nisam joj više kupovao poklone, pravio ramove za zajedničku fotografiju ili saksije, ni noćnu lampu, nisam je više izvodio, niti zavodio. Prestali smo da radimo nove stvari, a i one stare. Zbog mene. Ja nisam pokazivao inicijativu, niti interesovanje na njenu. Isto važi i za njene nove haljine i frizuru. Isto važi i za njen novi seksi veš.

Prestali smo da hranimo ljubav, da je zalivamo da bude sveža, lepša. Da ponovo procveta i ovo proleće. Ostavili smo je da uvene na tavanu, mislili prezimiće i bez nas. Ne MI. JA.

Mislio sam da je sve u redu i da umišlja, ali više nije bila srećna. A ja predugo nisam primetio. I sad dok ovo pišem, shvatam da znam zašto je otišla. Sve znam.

I sad bih sve drugačije, ali nije u tome bila poenta. Sad mogu samo da pišem pisma bez adrese, kraj noćne lampe koju sam joj napravio da može da čita i kad ugasimo veliko svetlo jer se meni spava.

Voleo bih da sam nekada zavirio u priču koju su krile te korice na njenom noćnom stočiću, da sam odslušao neki odlomak sa njenih usana, čisto da me još jedna uspomena sad zgreje, iako boli. Voleo bih da nisam kasnio nijedno veče kad krenem da je pokupim, da nisam propustio nijedan dan koji sam mogao sa njom da proživim. Voleo bih da sam upalio sveće I pustio balade umesto tv-a kad se zavučemo pod pokrivač svučeni. Voleo bih još sekund u njenom naručju, još jednom njenu glavicu na mojim grudima, još jedan njen uzdah pred spavanje. Čak i  još jednu raspravu, još jedno lupanje vratima.

Sada bih spustio prljave čarape u korpu za veš, ugasio svetlo u hodniku, sredio haos posle brijanja. Naučio bih da plešem i plesali bismo svaki dan. Sam bih peglao košulje pre posla,  nekada bih oprao sudove pre nego što dođe sa svog. Raspakovao bih kese posle kupovine. Ne bih joj zvocao šta je sve kupila.

Sada bih joj poslao pismo, ali ne znam adresu na kojoj živi. Ni ona, ni njeni koferi, haljine, cipele, snovi, suze, razočarenje. Tu su takođe i moje sunčano jutro, moj osmeh i moja nada. Ako je negde opazite, javite mi. Prepoznaćete je po elegantnim, tankim šakama, stegnutim u pesnicu od ljutnje, ogrlubelim i teškim, što od peglanja mojih košulja, što od gužvanja mog srca. Mada, isceđen sam sa razlogom.

I kada je sretnete, recite joj da imate za nju svežanj pisama. Bez adrese.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com