26 nov PAŠA

Čudno je kako se sećam Pašinog ćaleta , iako ga ona skoro nikad nije pominjala. Uvek se nekud gubila kada je jednom mesečno dolazio da vidi nju i njenog brata. Svojom zelenom Ponikom bi stao pod redom terasa i nekoliko puta zviznuo. Pašin brat bi se smesta našao dole. Kao furija bi se stuštio niz pet spratova naše zgrade. Ne znam ni sam zašto me je ta scena uvek rastuživala i kako sam uspevao da na tom čoveku ugledam bedu i nesreću, onu nepatvorenu tugu, beznadežnih ljudi zakopanih u jednom bezizlaznom trenu života.

Ne bih ga se setio ni sada da nije proleteo pored mene na onom kosturu od bicikle. Istog tupavog izraza lica. Posedeo i mršaviji. Fizionomije ljudi koji oboljevaju od tumora pankreasa. Dok je prolazio pored mene, zagledan u neku zaustavljenu tačku u vremenu koju verovatno juri kao onaj magarac šargarepu, meni je do ušiju dolazio stih: „…because he wanted to meet Christ alone“. To stolpničko lice što je projezdilo prepoznaće se kao u ogledalu u Njegovom licu. A možda će se i začuditi odrazom u oku sina svog stvoritelja.

Paša ili Patriša, jedino za njenu kevu, što je izgovarala kao pobedonosni kapric, uvek je mirisala na voće. Često smo se kao klinci udarali i jurili. Mogao sam da se nadišem tog slatkog mirisa. Najviše sam voleo kada se zimi taj njen citrusno-bobičasti opijum pomeša sa blago natrulim i prašnjavim odorom ustajale tkanine zimskih kaputa, koje su naše majke preko godine čuvale u crvotočnim, teškim garderoberima. Često sam znao da se ubacim u onaj veliki orman, što se preko celog zida pružao u bakinoj sobi. Iza njega je zarobljena stajala potklobučena i crnilom buđi nakarađena zavesa od tapeta koje su stajale  pre nego se još moj ćale useli kao šestomesečna beba u roditeljsku spavaću sobu. Sem isušenog mirisa Negro bombona i oštro poznate memle tapeta i zarobljenih kaputa, nije bilo ničega. Nije bilo Pašine voćkastosti.

Uopšte ta devojčica je bila zagonetka. Sve u vezi sa njom je bilo zavijeno u tajnovite valove. Njena keva i ćale. Stariji brat. Krastave i modre noge. Posečene podlaktice. Ulepljena kosa. Često musava usta. Nezaježljiva glad za suncokretom, čije su semenke redovno ostajale između granitno belih, reckavih zuba. Talenat za sportove i nestašluke. A onda i iznenadna odluka da prestane da se druži sa nama.  Njeno izrastanje u raspusnu devojku. Dok smo mi sakpljali siću da kupimo flašu soka, nju su sačekivali neki buzdovani u skupim automobilima. Svejedno njen ćale je dolazio, ali sam ga ređe viđao, jer sam počeo da se klonim sve većeg smeća koje se gomilalo u našem kraju. „Besni su došli i smradom nekulture isterali pitome!“, moj ćale bi cedio kroz zube, gledajući automobil novog komšije parkiran na zelenoj površini, pod našim prozorom.

Nestala je iz kraja. Odselila se, pre koju godinu. Nisam je od tada video. Zadnje što pamtim je njena debela guzica i razjapljena i izbledela tkanina tigrastih helanki. Možda joj je lice bilo potklobučeno kao one tapete, koje smo zamenili pre par godina, ne znam. Znam samo da je nestao miris voća. Prošao sam pored nje, tok je teglila neke kofere. Nije mogla da me vidi. Kao senka sam se provukao pored nje na stepenicama, ali nije mirisala. Zaudarala je na pregorelu pileću džigericu. Pripalo mi  je muka. Kao da je neko navukao mrenu preko mojih dečačkih fantazija.

—–

Pre nekoliko večeri dok sam se vraćao kući od Malog, jedan devojčurak mi je uleteo u džep. Kao lopov je protutnjala i ispreplitala se sa mojom rukom, mirno položenom u džep farmerki. Ugnjezdila je svoju ruku u moj džep od jakne, pripila se uz mena, ovlaž me dodirnuvši usnama po neobrijanom obrazu i rekla: „Polako, bre, srce, ne mogu da te stignem. Polako.“ Dok sam krajičkom oka čitao natpis „slavske pite“, na pekari koja pravi opake mekike, već sam bio načisto da se devojka spašava od trojice mračno obučenih momaka, koji su stajali na ulazu jedne zgrade. Verovatno se uplašila, jer ni meni samom nije bilo svejedno zbog njih. Uočila je pukotinu kroz koju se provukla, da bi zajedno uspeli da se otrgnemo, moguće neprijatnosti. Delovali smo glupavo i naivno. Više kao oronuli ćale i vesela ćerkica, ali smo ih prevarili. Naprosto danas mnogo što šta prolazi kao normalno.

Skrenuli smo na sledećem uglu. Brzo se odvojila, osmehnula se, zahvalila, popravila tašnicu na ramenu i odskakutala. Mirisala je voćkasto. Neka nova Paša, za neke nove dečake. Možda će neki od njih biti hrabriji.

Andrija Jocić

Izvor fotografija: deviantart.com