18 dec ODRICANJE OD OKOVA

Darja je, izašavši kroz Petrinu kapiju i skrenuvši u prvu uličicu (iako je put nije vodio tamo), zastala i izula visoke potpetice, te ih ponela u rukama da bi brže išla. No uprkos tome, ona je tužno vukla noge i hodala duže no što je očekivala. Činiše joj se da namerno ide zaobilaznim putem do kuće.

Hodala je skoro sat vremena i bila iscrpljena kada je došla do svoje zgrade. Ugledavši je, nešto joj pritisnu grudi i ona teško uzdahnu – iako to mesto nije smatrala svojim domom, beše joj žao što mora da ga napusti.

Dok se približavala ulazu, primetila je da nema onog čoveka kojeg je gazda bio postavio da bdi nad njom. Nije više bilo ikoga ko bi nadzirao njeno kretanje. Verovatno mu je dao slobodan dan, računajući na to da će ona celu noć provesti sa mušterijom i da nema smisla plaćati neproduktivno vreme.

To je, dakle, to – došao je dan koji je čekala, za koji se pripremala i priželjkivala ga od kako se ovamo doselila. Zašto joj se onda plače?

Pomislila je na tren, zapravo, bila je ubeđena da joj se ne plače zbog toga što napušta taj stan, već što je provevši nekoliko trenutaka u Petrinoj blizini, osetila da ma koliko bežala od svoje prošlosti i poricala svoju prljavštinu, nikad neće moći da se otarasi sećanja na život koji je vodila. Naježila se pri pomisli da ona ništa drugo i ne može raditi, ne može se baviti nekim časnim poslom, ona – zvanično – i ne postoji: svi njeni papiri su lažni, njen identitet je izmišljen, ona je niko i ništa…

Toliko je bila svikla na lance, da je sloboda uplaši kao smrt.

Daleko je od svoje prave kuće. Daleko od svoje države. Još dalje od svog detinjstva i od onoga što je želela da postane. Njeni roditelji verovatno misle da je mrtva, ako su uopšte i sami živi. I sada kad, opet, nestane, niko neće ni primetiti da je nema sem, eventualno, gazde. On će je malo tražiti, a onda će dići ruke. Biće mu krivo nekad potrošenog novca koji je dao da bi je otkupio od otmičara, ali ona je taj novac već odavno otplatila, i to s kamatom. Biće razočaran što mu je pobegla, možda bude i malo ljut, ali neće mu se isplatiti da mnogo vremena utroši na potragu za jednom tugaljivom prostitutkom, kojoj je pošlo za rukom da pobegne u noći kada je iz gluposti povukao stražu.

Darja se tada konačno nasmešila – sećanje na Petru biće početak njenog novog života.

Lakša nego što je bila kad je prekoračila prag zgrade, ona se pope uz stepenice, rasterećena one teskobe koja ju je tištila maločas. Ona otključa vrata i uđe u stan. Htede da upali svetlo, ali se seti da je izbio osigurač još pre dva dana i da ga nije zamenila, jer nije ni bila kod kuće. Ali mrak je ne pokoleba: „Nema veze. Mesečina je večeras, otvoriću prozore.“

Retko kada je pomerala zavese. Stidela se svog zanata i bojala se da će ljudi iz okoline misliti da imaju pravo da gledaju u unutrašnjost njene sobe. Još gore, bojala se da će susedi pomisliti da se ona time reklamira, da namerno pomera zavese i otvara prozore ne bi li provocirala i izazvala radoznalost budućih, time namamljenih mušterija. Stoga je, jadnica, živela poput krtice, u mraku, zablindirana u zagušljivoj sobi u kojoj, uostalom, i nije provodila mnogo vremena – tek da odspava pet-šest sati i da se vrati na posao.

U javnoj kući se i hranila, tamo im je bila kuvarica, tamo joj je bio i dnevni boravak i radno mesto – sobičak nešto manji od ovog njenog. Sobičak sparan, zagušljiv i zamračen, sa ogledalom umesto plafona, ali neverovatno sličan njenoj spavaćoj sobi. Zato se i grozila svog kreveta u stanu jer je dušek bio čvornovat kao i onaj, grozila se vonja koji ju je podsećao na njeno radno mesto, grozila svojih odlepljenih i izbledelih tapeta trulo zelenkaste boje, nalik na lešinu. Po tim tapetima su kud-i-kamo bili klobuci vazduha, pa su je te tapete podsećale na one iz sobička koje su tako isto bile odlepljene, ali koje se razlikuju samo po tome što su za zid pričvršćivane posterima s prizorima pornografskih scena.

Iako takvih postera nije nigde bilo u njenom stanu, ona ih je videla po zidovima svoje sobe. Zato je što pre zatvarala oči i, izmorena, lako tonula u košmare. Zbog njih se i budila rano i, čim bi se svetlo malo probilo do njenih očiju, bežala je iz svoje sobe i odlazila u kuhinju, da tamo provede par sati do odlaska na posao i pripremila koji topli obrok za napuštenu decu iz komšiluka. Tada bi maštala kako pravi doručak svojoj deci, dok muž još uvek spava, u krevetu koji je sav u duborezu, leži na čistoj posteljini, u sobi okrečenoj u boju kajsije, dok kroz prozor ulazi miris lipe…

Ona zaključa vrata za sobom, kao i inače kada bi ulazila u stan. Bojala se onog probisveta koji je živeo u blizini, da će od nekud iskrsnuti i ući za njom. Doduše, ovog puta bi joj svejedno, ali je po navici zaključala, čak i nesvesna da to čini. Ode do kupatila, umi se i svuče sve sa sebe, te se istušira i obuče ono malo čiste odeće što je imala, a koja nije bila namenjena za „posao“. Potom je počela da se pakuje – to joj nije oduzelo mnogo vremena, jer nije imala mnogo toga što bi želela da ponese sa sobom. U jednu manju torbu stavila je neke sitnice, više praktične no emotivne vrednosti, malo čistog veša i sav novac. Potom je otišla do kuhinje, sipala sebi neku bajatu kafu da se rasani i, popivši je, osvrnula se još jednom, poslednji put zaključavši za sobom vrata stana.

Međutim, u trenutku kada je trebala izaći iz zgrade, ona zastade. Seti se dece iz stana broj 10, ono troje nezbrinute siročadi i dugo zadržavane suze same joj krenuše. Ona se vrati u svoj stan, pretraži fioke i, našavši jedan veći papir, uvi u njega sav svoj novac i stavi u njihovo sanduče; na unutrašnjosti papira napisala je:

 „Ovo je poslednje što imam, više ne verujem da ću bam slati. Ako budem bila u prilici, odmah ću vam poslati još, ali nemojte se uzdati u to, jer ne znam ni sa mnom šta će biti. Budite obazrivi, ne privlačite mnogo pažnje na sebe, živite povučeno da ne biste postali plen svirepih moćnika. Moliću se za vas, ako moja molitva uopšte vredi nešto.

Vaša K.“

Gotovo.

„K“ će im ostati nepoznato – svi je znaju kao Darju, neko kao Helenu – „K“ niko neće povezati sa njom. Neka. Tako i treba.

Bacila je ključ od stana kroz prozor, a on pade u jedan grm u blizini.

Napustila je stan, ostavila novac gde je naumila i izašla iz zgrade, ne osvrnuvši se ni jednom. Ne zato što nije htela, već zato što je znala da bi tada poklekla, otišla i zakucala im na vrata, poljubila ih opraštajući se s njima… deca bi je zgranuto gledala, ona njima ne znači što i oni njoj, privukla bi pažnju… ne.

Ovako je bolje.

Neka ne znaju da je to sve vreme bila ona.

(10. poglavlje romana “Martirij”)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: facebook.com