06 jan Odlomci unutrašnjosti: pokolj

Sećaš se one noći u tvojim kolima – bilo ih je takvih mnogih, ali nijedna kao baš ta, pregažena našim putem i još netaknutom slutnjom da će nas isti odvesti do raskršća sa kog nećemo krenuti skupa. Ja je se sećam. Sećam je se osećanjima onda nabujalim, nadolaze i sad, te se vratim i nastavljam taj put vukavši ga na drugu stranu, za mene prohodniju, neznajući ustvari kakve bi posledice takvih izmišljotina bile. Samo da ne ponovim u sećanjima već doživljeno i valjda ćemo stići skupa tu gde smo te noći željom pošli.

Sećam je se pitavši se šta bi tebe na istu moglo da seti.

Zaboravljam da si dosad toliko novih sećanja stvorio i da te ovo, bezbolno, ipak ničim sećanju ne vraća.

Ja je se sećam.

Mene još uvek boli.

A, znaš da umem, da umem kao niko na svetu čak i propušteno suzama da pravdam kao da je bilo, da je postojalo, i da se sve ipak završilo drukše; ne na raskršću već na koncu, nad provalijom, nekim od naših života. Onim jedinim odbijenim o moj ili tvoj.

I potrajali bi duže da je tako bilo – u nekoj ludačkoj košulji vezanom neminovnošću. Osakaćeni, uskraćeni za ostvarenje želja, a ne kao ubice istih. Trajali bi kao bogalji, jedno bez drugo – možda ne večno, ali duže, duže no što smo trajali do onog jutra koje po zlu pamtim.

Što da o tom jutru i pričam – ti si jednom zaboravio na osećanja, ničemu ne vodi da te na činjenice podsećam.

Umrla sam.

Plakao bi za mnom.

Znam da bi.

Takve su smrti.

Ubijena sam.

Nisi plakao.

Štaviše se i ne sećaš.

Ne sećaš se te noći u kojoj smo žurili tvojoj kući tek oslobođeni tvoje prve laži, a zapravo, zauvek uklesani u, vremenom, sve manji prostor za nas. Tu smo, kroz tu noć, među iscrtanim putevima i onim izgrađenim, kud su već mnogi pre nas prestali da se sreću, kroz noć u kojoj sam gledala koliko te volim gledavši tu ranu na mom srcu i šake pune šiknule krvi – tu smo sve manje bivali mi, a sve više ono što smo stvarali i što je suzilo, naposletku, sve naše prostore u kojima smo mogli skupa da ostanemo.

Al’ nije, niko od nas nije umro.

Niko da bi ti plakao.

Niko da bi se ti i mrtav sećao. A, valjda se onda, kao i svaki ubica u pokolju onih koji ga vole, ne bih sećala ja.

Sećam se.

Elena Ederlezi

Izvor fotografija: pinterest.com