Ne daš mi da prva umrem.

28. septembra 2018.

Ne znam kad ćemo preživeti umrevši.

Prstom ti pokazujem da ćutiš, da ne pitaš i ne znam čime da opkolim na hiljade bosih, prećutanih, posrtajućih, ponekad pitalih za mladost, pitanja.

 

– Još malo.

Promumlam niz retke zube.

Kod nas je vazdan sve postalo retko. I zubi. I reči. I iskrena zainteresovanost kako ponaosob ovo podnosimo. Do skoro smo se isticali, kao da je važno koga je više šta bolelo, do skoro smo se utrkivali čija je bol veća. Sad već ćutimo ubeđeni da smo onog drugog u bolu porazili. Da smo pobedili u podeli najveće rane.

Okrenuti smo leđima.

Mesec se spira u nama dok ne izbledi. Gledamo to trganje bledila dok ne sraste s brašnjavom zorom što u tuđim kućama hleb mesi.

Osećamo davne mirise. Nadjačavaju isparinu naše kuće. Jasno se sećanja ređaju i slažu hronološki. Tamo sam sedela. Mislim. Tamo je tegla brašna. Pleh podmazani. Provrela voda. Zatim hladna ispijena kafa jer nismo umeli da procenimo vreme, jer nismo znali o prednostima smirenosti.

Danas smo potpuno umireni, samo nam nedostaje da nas smrt konačno smiri. Prosipamo vruću kafu od šporeta do stola. Ruke nam drhte kao da smo uplašeni, a nismo. Iščekujemo smrt kao da smrt nije. Ćutimo.

Ućutkujem te kažiprstom.

– Smanji televizor.

– Ugasi televizor.

– Nemoj da si glasan toliko na telefonu.

– Ti si gluv, nije gluv taj što, retko, zove.

– Ćuti, možda je ne budemo čuli kada dođe.

Pružiću joj prva ruke.

Svađamo se oko tog. Neko mora prvi. Ne dozvoljavam ti da to budeš ti. Ne dozvoljavaš mi da to budem ja. Ne iz ljubavi već iz sebičnosti.

Ne znam kad smo prestali da se volimo manje, manje no što smrt volimo. Ne znam kad smo počeli da ćutimo, da nam smetaju i reči sopstvene.

Sedimo.

Ćutimo.

Čekamo.

Kao što smo nekad jedno drugo čekali.

– Da se umire godinama, kažeš mi, možda bi je odbili kad dođe.

Kažem ti da se godinama i umire, da grešiš.

Okrećeš brojeve telefona. Precrtavaš u imeniku mrtve prijatelje. Bojiš se da ne zaboraviš i da ih ponovo pozoveš.

Mesec ponovo bledi o nas. Dočekali smo još jednu zoru. Sami. Bez nas. Bez potomaka.

Dozivaš mi ime siguran da ću odgovoriti, siguran da nisam umrla. A, ja, ja ti odgovaram već godinama kao da nisi u krevetu pored. Kao da nismo prvo počeli da spavamo u jednom. Sad je taj široki jaz između naša dva kreveta, jedan oronuli, sipcima osut, stočić, koji još ja branim od prašine. Odgovaram ti još samo po pitanjima. Ni po čemu drugom. Ućutkujem te, tiho, kažiprstom. Promumlam, tako da reči liče kao izgovorene pod svim zubima:

– Još malo. Ja ću joj prva pružiti ruke.

Ne daš mi da prva umrem.

Kažu da si mi svakog jutra, uredno, sa kreveta pored, dozivao ime.

Konačno sam ćutala.

Autorka: Elena Ederlezi 

Fotografija: favim.com