Majkl i Rupert

30. avgusta 2017.

U dečakovoj sobi zidovi prokišnjavaju. Omeđeni mrak nosi težinu debelog pokrivača u letnjoj noći. Krv mu je pozelenela od trave. Od progutanih snova čije ostvarenje proživljava samo u filmovima. I retkim romanima. Bori se sa sopstvenim mislima. Kao sa punom bešikom posle četiri sata sna kada ga mrzi da ustane. U sobi, noge poprime oblik trougla. Velika je. Dovoljno da može da napravi zvezdu na parketu. Zna to. Ali nikada nije pokušao. Mrzi nagle, usiljene pokrete. Sve naglo i usiljeno. Iako se ne plaši da će polomiti ruku, pomisao šta takve stvari izaziva, oduzima moć da trči i pliva. Ispred zgrade cvile psi. On nije sposoban da ih ignoriše, koliko god želeo. Maštao bi o muškarcu. O njegovom telu. Obrisu, siluetama. Takve slike su ga oduvek uzbuđivale, poput prvog odlaska na more. Dok mu mesečina prekriva šake i butine, zamišlja spermu. Ta zamisao ne sadrži ništa seksualno. Stvara umetnost. Igrao se života. Magije buđenja, sunčevih zraka na kapcima. Oni koje voli, ovo u najboljem slučaju ignorišu. Dečakov dah više ne služi ničemu. Ničemu živom i slobodoumnom. Ali staklo sa prozora prihvata vazduh iz njegovih pluća. Onako kako platno prihvata boje.

Autor: Marko Jović

Fotografija: weheartit.com

marko-jovic-blacksheep.rs