Krofna za Martina

31. oktobra 2016.

Martin jede burek. Masnim prstićima dodiruje očeve ruke.

– Tata, jedi i ti.

– Hoću. Jedi ti prvo.

Koliko mali treba da budeš da misliš da je osmina bureka dovoljna za tebe i tatu?

 

Martin je, očigledno, dovoljno mali. Ima tako, 3-4 godinice. Mršavko je. Jakna se klati na njemu kao na vešalici u ormaru. Ima rumene obraze i plavu kosu. Liči na tatu. I tata je vešalica za jaknu. Zajedno gledaju u vitrinu sa pecivima.

– Čekaj da vidim šta ćemo.

– JaćuburEk!

Martin je otpevao.

– BurEk! Da, burEk!

BurEk! Četiri godine kako sam se vratila u P. a tek danas čujem tu reč. Takvu. Sa akcentom na zadnjem slogu. Tamo gde ne treba. Tamo gde najslađe zvuči kad ga kažu gladna usta. Martinova.

– BurEk? Dobro. Kol’ko košta?

– 40 dinara.

– Dobro, može. Dve osmine.

Martin se smeška dok teta u belom pakuje burek za njega i tatu.

– To je 80 dinara. Osmina je 40.

Eto. U te dve pekarkine rečenice sreću se dve zapakovane osmine bureka u kesi i tatina pružena ruka. Sa 50 dinara. I upitni pogled. I neizgovoreno pitanje.

Martin posmatra odozdo.

–– Aha. (Osmeh). Onda ništa. (Pruža bliže pedeseticu. Osmeh). Samo jednu osminu.

– Jednu?

Jedna osmina nestaje iz kese.

– Tata, a burek?

– Evo, Martine, vidiš? (Osmeh Roberta Beninija). Hoćeš tu da ručaš?

A onda, između dva zalogaja.

– Tata, jedi i ti.

– Hoću. Jedi ti prvo.

 

U kojoj to zemlji tate nemaju 80 dinara za dve osmine bureka?

 

Žena kupuje hleb i neka slatka peciva.

– Ova krofna s kremom je za Martina. Je l’ možete da mu date tacnu? (Osmeh). A ti, Martine, je l’ voliš slatko?

Martin klima čupavom glavicom.

Razmišljam. Šta je slađe: burEk ili krofna? Da l’ će i tata nešto da proba? I koji zalogaj je više gorak: burek, krofna ili kusur od 10 dinara u džepu?

 

 – Nemoj da plačeš… Zašto plačeš?

– Ali, Žmu, on, on… on nije imao para, razumeš? Imao je samo tih 50 dinara u džepu!

– Možda samo nije imao kod sebe. Nemoj da plačeš, molim te.

– Trebalo je da mu kupim još jednu korfnu! I još jedan burek i…

– Njemu je bila slatka i ta jedna osmina što će da podeli s tatom. Da si kupila, uvredila bi tatu.

– Možda, ali ne bi bio gladan.

 

Ovako sam istrčala iz pekare kad sam čula:

– Kako se kaže?

– Hvaaaala.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com