KOMŠILUK

23. januara 2018.

Praznik je, dan neradan, tjeram se da se izvučem ispod deke i da malo prošetam. Navlačim jaknu i patike, silazim stepenicama, srećem nepoznata lica i klimnem glavom u znak pozdrava. Godinama živim u toj zgradi, ali komšiluk, skoro pa mi je potpuno nepoznat. Poznajem samo neka lica po prezimenu koje sam upamtila sa izlizanih pločica, učvršenih na ulaznim vratima. Napolju divan sunčan dan, a pred zgradom dva dječaka sa mobitelom u ruci i slušalicama u ušima.

I dok razmišljam o tome, vraćam film unazad i zastajem na osamdeset i nekoj.

Vidim sebe, djevojčica od deset godina, trčim iz škole, jedna pertla odvezana, ruksak, teži od mene, poskakuje na leđima, jakna zakačena za kaiš ruksaka, vuče se po zemlji, a ključ koji je mama svezala u tri čvora, kao visak se klati na vratu. Frizura već uveliko raščupana, ni nalik onoj koju je majka ujutru uredno namjestila. Mrzi me što moram na ulici da pozdravim svakog, jer svi se u naselju poznajemo, a u glavi mi zvoni glas majke u vezi ponašanja, da ne bi slučajno neko rekao: „Vidi one Jacine, kako je neodgojena!“.

– Dobar dan čika Rade, kako je teta Mira?

– Dobar dan teta Enisa, kako ste? Da li je Sanela kod kuće?

– Dobar dan i Vama teta Vera, i ne, danas nije bilo ocjena.

Kad se konačno dočepam ulaznih vrata, već iza susjednih izviruje glava teta Nade:

– Da li si gladna?

Iako znam da moj odgovor ništa ne mijenja, kažem da nisam.

– Kako nisi? Ti se samo presvuci, sad će Nada!

I ne stignem ni do sobe, a već je teta Nada uletila sa tanjirem punim svakojakih delicija. Gutam hranu bez žvakanja, jer je svaka minuta nepovratno izgubljena. Mehanički odgovaram na pitanja kako je bilo u školi i da li imam zadaću, a zapravo sam naćulila uši da po glasovima prepoznam ko je već napolju i šta se na ulici dešava.

– Prije nego izađeš, svrati još do Alića i pitaj treba li im nešto iz prodavnice i molim te da ne ideš daleko od zgrade, da mogu da te imam pred očima, dobacuje na izlasku teta Nada!

Koliko samo sam puta u sebi opsovala, nikad naglas, što mi svi glume roditelje kad njih nema, i daju sebi za pravo da se u sve miješaju.

Preskačem po dvije stepenice, jer se plašim da su već počeli bez mene i zvonim na ulazna vrata od hrastovine.

– To si ti, ljubičice slatka. Hajde uđi, imam divnih kolača!

– Ne mogu teta Lenka, hvala Vam. Kako je čika Rizo? Samo sam navratila da vidim treba li vam nešto?

– Ne treba ljepoto, već je bila Nina i sve obavila. Sačekaj da ti dam čokoladu, pa idi da se igraš.

rufa.blacksheep.rs

I konačno, napolju sam. Čopor djece je već uveliko na ulici i započinje osmišljavanje strategije, kako najbolje iskoristiti sljedećih par sati slobodnog vremena.

Znali smo da svako naselje ima svog obavještajca, a kod nas je to bila Drena. Danas mislim da je bila opskrbljena boljom opremom i od tadašnjeg FBI-a i KGB-a, jer je u svakom trenutku sve znala. Kakav god smo nestašluk smislili, ona bi saznala prije nego što bi ga u djelo sproveli. Sumnjali smo da ima svoje špijune u našim redovima, koji su svoju lojalnost prodavali za komad šampite iz obližnje poslastičarnice. Ako bi i uspjeli da neki zijan napravimo, ona bi znala ko su bili kolovođe a ko izvršioci.

Ima li smo i svog omiljenog lika, čika Radu. Čika Rade je bio tata-mata za sve. Pomogao nam je da napravimo svoj prvi stol za stolni tenis. Organizovali smo i veliki turnir u stolnom tenisu između, vječito zaraćenih naselja. Čika Rade nam je jednom napravio i par indijanskih šatora, kad smo glumili Indijance, koji spašavaju svoje pleme od napada kauboja. Sjećam se da me je tad mati, drvenom kuhačom za koju sam tek u 12-oj godini skontala da služi za kuhanje, dobro istukla jer sam joj uništila novu šminku koja je odlično poslužila za oslikavanje ratnih boja. Nisam sigurna, ali mi se čini da je u tom periodu bilo i daleko manje golubova, jer su nam trebala pera.

Ne mogu a da ne spomenem i teta Šteficu, rodim iz nekog dijela Slavonije. Kakve je ta žena pravila kolače, svih mogućih oblika i ukusa i ma koliko djece kroz njenu kuću dnevno prolazilo, kolača nikad nije manjkalo.

Na livadi iza zgrada je stajala metalna konstrukcija koja je dio dana služila kao stativa u fudbalu, a dio kao stalak za klofanje tepiha. Ulice su bile iscrtane terenima za razne sportove i mapama iz „limuna i narandže“. U dvorištu su bile i dvije džanarike, koje bi djeca kao cunami obrstili još dok su bile potpuno zelene, tako da mnogi od nas nisu ni znali kako džanarike izgledaju kad sazriju.

Ima jedna stvar koja je bila neizostavni dio moga odrastanja a koja je ostala i danas. Kad god bi počeo da pada mrak, i kada bi nas roditelji zvali u kuću, neizostavno je bilo „još samo pet minuta“, koje i danas, svako jutro kad mi zvoni sat i opominje me da je vrijeme za ustajanje i spremanje za posao, gledam da ukradem, jer je baš tih pet minuta uvijek nekako najslađe.

To su jednostavno bila ljepša vremena, kad se kafa/kahva/kava kuhala uz fildžan/šolju viška, ako ko naiđe. A i hrane se spremalo mnogo više, jer „mogao bi ko bahnuti“. I da, imali smo mnogo manje prijatelja nego što ih ima današnja omladina, ali naši prijatelji su bili stvarni, a ne imaginarni.

Autorka: Rufa Mujičić

Fotografija: weheartit.com