26 apr Koi no yokan

Predosećanje ljubavi u muzici koja dopire sa gramofona. Agresija se sa tonova preliva na platno od kože. Dokle god se prostiru naši uzdasi, samo do tog trena ide moj um. Zauzeo sam busiju među tvojim nogama. Koitalni trzaj. Preuzimanje forme dvoglavog čudovišta. Smiraj lutanja.

U ovom trenu se još neko negde. Još neko nekome nešto. Ko sa kim sve ne radi šta.

Lepršava cvetna haljina miruje na podu kao seme ukopano u srž zemlje. Toplina nežne čipke obasjava vazduh. Svuda lebdi prašina. Ikona na intarziji. Greh čula, uživanje duše. Slatko – kiseli miris znoja i nepodnošljiva vrelina noći. Tarenje dvaju tela, zapinjanje, lepljenje, dodir i zebnja.

Grlim tvoje tanušno telo. Na mršavim leđima neravnina rebara postaje sve vidljivija. Boriš se za vazduh, a udoline između kostiju odaju ranjivost tela. Senka leprša po tvojim ramenima i dobija oblik koketnog zmaja. Od oštrog ugla lopatice, ka dnu leđa, od usijanih nozdrva do paunasto šarenog repa. Leti na oblaku naših tela. Pruža svoj jezik i proturivši ga kroz tvoje oči dospeva u moja usta. Ukus lenje pite posute cimetom i kapima limuna.

U tebi zri trešnja.

Noćas si moja Hitomi. Noćas me vodiš u postojbinu svojih želja. Tamo daleko na istok, gde se skromnim naklonom kupuju simpatije, tamo gde raspojasana žudnja kosi oči. Tamo gde su teški kapci od neprospavanih života. Krila prekrivena krljuštima izrastaju mi dok me miluješ. Onaj zmaj preleteo je na moje grudi. Grebe me. Uranja mi pod kožu i tamo kleči. Drobi se u mojim mišićima. Zovi me njegovim imenom.

Smenjuju se godišnja doba. Smenjuju se ljudska osećanja. Smenjuju se naša tela u prevlasti.

Čupam tvoju svilenu kosu. Napraviću od nje amajliju, u obliku tvog tela. Bošću te iglama, samo da gledam kako se zauvek grčiš i stenješ. Zle mi misli rađaš.

Ne napuštaj me nikada. Srasti sa mnom. Odnesi me tamo gde nebo porađa Sunce. Tamo gde svetlost porobljava tamu, razdirućim jarkocrvenim zracima. Tamo gde papir čini zidove samoće. Gde smisao veliča tišinu, a gde tišina grli mudrost.

Sunce se izvilo nad nama. Infantilno se šepurilo, tiho prelećući nad drhturavom iglom gramofona, sa koga se još čulo samo šuštanje. Tišinu je upilo u sebe kroz dim mirišljavih štapića kojima gori tvoja tajna postojbina.

Muzika je stala. Haljina je isparila. Senka zmaja otputovala je na drugi kraj sveta, da svojim pirom zapali neku drugu maštu. Kosooka gejša je ponovo navukla svoju geačku nošnju. Origami se rasklopio u prazan papir. Samo sam umoran. Znoj na meni lepi prašinu, i ako se ne pomerim zarobiće me prljavština. Osećam je u duši.

Usamljenost mi raste kao novi organ. Postojim, usred velike vode komad tla. Otuđen. Jednočlani kružok.

Opet sam ljubav zamenio nagonom.

Ostaje samo predosećanje ljubavi.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: pinterest.com