Kad živiš s onim kog voliš

9. oktobra 2017.

Najpre vas obuzme nepoznata radost kad stavite dve četkice u istu čašu. Kao to je sada smisao univerzuma. Zajedno perete zube. Nije vam teško da se budite u isto vreme. (Čak i kad radite u različitm smenama).

U početku, zapravo i nema težine. Samo lakoća prve ljubavne radosti. Kao kad imaš četrnaest godina, a on ti se upisao u spomenar. Od svega treperiš. I od neopranih šoljica za kafu koje zatekneš na kuhinjskom stolu kad se vratiš od ulaznih vrata (na kojima si ga petnaest minuta ljubila „za srećan rad i lep dan“).

Onda nešto nečujno kvrcne. Potpuno nečujno. Kao kad on izuje čarape nasred hodnika. Odjednom, prljave čarape su svuda po kući. Šta je to sa muškarcima i čarapama? (Počneš da razvijaš čitave teorije i filozofije. Neudatim drugaricama je smešno. Udatim još smešnije.)

Odjednom, ničeg romantičnog nema u neopranim sudovima, u nenameštenom krevetu, u gomili neopeglanog veša. Pitaš se: je l’ to sve moj posao? Je l’ to zajednički život? Šta nam je ovde zajedničko? Gde je ovde život?

Naravno, sve vidiš kroz neke sive naočare. Jer te okupa sivilo svakodnevnog. Kažeš: ranije mi je donosio cveće za godišnjicu, a sad kupimo picu i gledamo neki glupi film. Kažeš: nekad ne bismo stigli do drugog parčeta i polovine filma, a njegove ruke su bile svuda po meni. Kažeš: nekad je krevet služio za sve, samo ne za spavanje. Sada: on bi samo spavao. Umoran je.

Odjednom, i ti si umorna. Pitaš se: od čega, pa zar ovo nismo hteli?

Onda krenu preispitivanja. Šta je ko od nas dvoje hteo? Da li je ovo sve? Prorade inati, sitne rasprave se pretvore u krupne, sa vikom i suzama. Sa plakanjem u kupatilu i treskanjem vratima. Ti vidiš samo prljave čarape, on čuje samo zvocanje. Čini se da iz začaranog kruga nerazumevanja nikada nećete izaći.

Dok vas ljubav ponovo ne tresne preko čela. To obično bude nešto besmisleno i poražavajuće svakodnevno. Ustaneš ujutro posle njega. Ne ispratiš ga na posao (što bi, kad ionako radiš drugu smenu?!), uđeš u kupatilo, umiješ lice, kreneš rukom po pastu za zube i četkicu. I tad ih vidiš. Dve. U množini. U dualu. Dve četkice u jednoj čaši. Spuca te neka nežnost kao kad gledaš „Titanik“, a Leo i posle smrti čeka Kejt na vrhu stepeništa u smokingu.

Ta te nežnost preplavi. Opere sve prljave čarape sveta. Prestaneš da vidiš to obično i u njemu ponovo prepoznaš onu osobu s kojom si želela da živiš. On dođe s posla i oseti nešto drugačije u vazduhu. Nije mu jasno – ali nije ni bitno. Nastavite gde ste stali.

(Posle nekog vremena ponove se te žute minute što imaju tendenciju da traju danima. Ali tad već oboje znate da to nije veće od vas). Život su nekad i obične stvari. Samo treba u njima prepoznati lepotu.

A to je lako – kad živiš s onim kog voliš.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com