25 sep Kad čekaš onog kog voliš

Vreme se rastegne do svojih šavova. Tišinom se okupaju dani. Čekanje prvo pecka. Kao kad se slučajno opečeš mlekom ili kafom. Samo na trenutak bude oštro, posle i zaboraviš da te boli. Al’ je tu. Postane jasno da neće baš samo od sebe da prođe.

Jer kad čekaš onog kog voliš, ne prestaješ da čekaš dok ne dođe.

Dok čekaš onog kog voliš, život tebe ne čeka. Simbolično – duša te boli, ali srce i dalje kuca. Bubrezi i jetra neometano rade svoj posao. Plućna krila i dalje služe za disanje, a ne za letenje. Čekanje te još više zakuje za zemlju.

Sa zemlje snovi deluju daleko i nedostižno. Posebno ako čekaš onog kog voliš.

Posle, ako si uporna a nestrpljiva čekalica – čekanje svrbi kao ujed komarca. Nemoćan si i besan. Veruješ samo svojim noktima. Češaš to dosadno mesto. I ono se samo na trenutak smiri. Nakon tog detaljnog preslišavanja čekanja – svrbi još više.

Ironično, kad čekaš onog kog voliš, što duže čekaš više želiš da čekaš. Da dočekaš.

U čekanju: ljubav se fino obuče u sebe. Velika čekanja uguše nesigurne ljubavi. Velika čekanja namagnetišu sreću tamo gde se mnogo voli. Jer je čekanje kao lakmus papir – pokaže one ljude koje vredi čekati. I one druge, od kojih na vreme treba otići.

Kad čekaš onog kog voliš, uglavnom sve postane jasno. Ali ga zamutimo maštanjem i razmišljanjem na „šta ako“ temu. Šta ako on sad i ne misli na mene? Šta ako se sve ovo ne završi nikad? Šta ako se vrati drugačiji?

Ljubav uglavnom pomiri sva ta treperenja. Pa ostaneš miran – sve dok ne dođe onaj kog voliš. Sve dok te ne zagrli onaj kog čekaš.

Neki zagrljaji obrišu čekanje, kao da ga nije ni bilo. Samo ih treba dočekati.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: unsplash.com