Crne ovce nedelje: Slavko Stamenić i Tamara Naumović

9. maja 2017.

Tamaru Naumović sam srela pre par godina. Prvo smo se „upoznavale rečima“. Čitala sam njene tekstove koji me nikada nisu ostavljali ravnodušnom. Onda je počela da piše za Blacksheep i da zapliće jezikom svake srede. Slavko Stamenić je vrlo brzo upleten u Tamarino zaplitanje – kao vizuelna podrška.

Dame i gospodo, upoznajte ovaj kreativni dvojac!

Tamara, ko je Slavko?

Slavko je prijatelj, koji se desi slučajno. A ja takve prijatelje obožavam. Neko ko sa sobom nosi dinamiku i dozu avangarde. On je crna ovca, a crne ovce se međusobno prepoznaju. Slavko je inspiracija od košulje do reči i to tako puno govori o njemu. Trenutno, rupa bez dna koju još uvek istražujem.

Slavko, ko je Tamara?

Tamara, jako pozitivna, uvek nasmejana, vesela, prekreativna, inspirativna. Svako ko je upozna, zavoli je odmah, pošto je jednostavno takva, posebna.

Kako rastu reči, a kako fotografije? 

Tamara: Reči rastu čitanjem, pisanjem, voljenjem, plakanjem, ćutanjem, disanjem… Reči rastu sa emocijom i energijom. Rastu preko dana, preko noći. U snu pogotovu. Toliko sam tekstova napisala u snu.

Slavko: Fotografije rastu inspiracijom u trenutku, drugačijim pogledom na stvari oko nas, momentom mašte koja razbija granice stvarnog, efektom začaranosti i mističnosti.

Na početku beše vajanje, slikarstvo, pa studije medicine i na kraju fotografija. Kako sa ovim umetničkim disciplinama i jednom naukom izlaziš na kraj?

Slavko: Nije problem kada radiš stvari koje voliš i koje te ispunjavaju. Umetnička strana mi pomaže da pobegnem od svakodnevice, a daje mi energiju da izguram ovu nauku do kraja i ne dozvoljava da upadnem u monotoniju. Bitno je raditi stvari koje voliš, a pored toga želim da mi je život dinamičan i zanimljiv.  Umetnost je moje drugo ja, a medicina nauka koju volim, pa zašto ne spojiti to u budućeg doktora koji je malo drugačiji.

slavko.blacksheep.rs

Da li se sećaš svog prvog teksta izgleda tadašnjih reči?

Tamara: Moj prvi tekst je bio težak. Uf! Baš težak. To je bilo u neko čudno vreme. Za mene čudno vreme. Onda su mi tekstovi bili neka vrsta psihoterapije. Stavila bih na papir i računala da to više ne postoji. Mešala sam mehaniku i stručnu terminologiju sa umetnošću i svi profesori srpskog jezika su ludeli na te kombinacije. Sećam se prvog sastava u Gimnaziji – poredila sam neki emotivni pritisak sa hidrauličnom pločom. Profesor nije mogao da dođe k sebi taj dan. U slobodno vreme sam najviše pisala pesme i bila ubeđena da sve mora strogo da se rimuje. Sve dok nisam upoznala gospodina Miku Antića. Koja zabluda. Tvrdim da, posle svih pročitanih njegovih dela, sam ga upoznala. Mika je promenio moj način gledanja na život i reč, zauvek. I danas, kad nemam inspiraciju, kad je dan težak, čitam Miku.

Umesto draži selfija, odlučio si se za draži drugačijih fotografija...

Slavko: Da, upravo tako… Bilo je teško odreći se selfija! Naravno šala u mom slučaju. 😊 Najveće iznenađenje mi je fotografija, jer sebe nikada nisam gledao u tom smeru, da ću i time da se bavim. Počelo je slučajno, kada sam umesto „selfija“ krenuo da fotografišem nešto sasvim drugačije i objavljujem to na Instagram-u. Jednom prilikom sam krenuo da stavljam taj „crni okvir“ koji predstavlja formu filma i povezuje ih sve u celinu. Mnogim umetnicima i generalno ljudima na se jako dopalo to što radim, te sam nastavio u tom smeru. Sve one su nastale u trenutku, tj. desi se momenat kada me „obuzme“ neka inspiracija i nastane fotografija. Da li je to arhitektonski momenat, deo tela (najčešće ruke) ili nešto što napravim od različitih metalnih alata ili drugih sitnica koje generalno ljudi ne primete. Dosta tih „detalja“ su jako sićušni, kao npr. matice, konci, dugmići, šibice. Ljudi kažu da drugačije gledam stvari oko sebe, pretpostavljam da je tako. Znam da sam oduvek svet oko sebe video na drugačiji način, jer sam mu davao momenat moje mašte. Dobio sam dosta pozitivnih kritika od ljudi koji se bave umetnošću, profesionalni fotografi, konceptualni i vizuelni umetnici, slikari… Način na koji radim je jedinstven na globalnom nivou. Fotografije su uglavnom minimalističke, crno bele, slične, ali su ipak priča za sebe.

slavko1.blacksheep.rs

Koliko na tim fotografijama ima mesta za Photoshop i ostale trikove?

Slavko: Trudio sam se da minimalno koristim Photoshop i ostale trikove. Radio sam blagu obradu osvetljenja, kontrasta jedinim filterom, crno belim. Sve što je na fotografijama, tako je i u stvarnosti, samo što tu stvarnost kreiram ja.

U kojoj tački se seku FON i pisanje? 

Tamara: Ako, hipotetički, izuzmemo mene rekla bih da su to mimoilazne prave u prostoru, dve apsolutno različite dimenzije. FON je došao, jer je mama rekla da od pisanja nema hleba. I tu je sasvim bila u pravu – za devet godina, koliko tvrdim da se bavim pisanjem, nisam uspela da zaradim za hleb, a sa, još malo pa završenim, fakultetom sam zaradila i za letovanje. Ali, i dalje čvrsto verujem da ću jednog dana, kao J.K. Rouling omađijati svet svojim rečima. Ima vremena do tridesete. A do tada, ispravila bih se oko dodirne tačke i rekla bih da je to kreativnost.

Reci nam, kako se to uspešno „zapliće jezikom“ svake srede? 

Tamara: Sa očima na pola koplja u tri ujutru svakog utorka. No, to su samo tehnikalije. Pored tog tehničkog dela, tu je puno ljubavi. Zvuči kao kliše, znam, ali ljudi koji me znaju mogu da potvrde da je Ljubav Bog u kojeg se kunem i odakle crpim svu svoju snagu i inspiraciju. Ljubav za pisanom rečju i emocijom, ne samo mojoj, već i onih koji te reči čitaju svake srede. Ili poneke srede. Vodim se time da treba pisati iskreno. Dugo sam pisala u zabludi da je iskreno ono što se desilo, pa se dešavalo da se nekad nedeljama ništa ne desi, i da ostanu iza mene prazne srede. Ali onda si me naučila jednom važnom lekcijom – kad se dese nedelje gde se ništa nije desilo, piši o onome što znaš. Ja bih to proširila sam onim da pišem o onome što osećam, da se vodim emocijom, koja će se prožimati kroz reči. I to je na kraju bude ono iskreno sa čim čitalac može da se poistoveti.

slavko2.blacksheep.rs

Da li su crna i bela boje?

Slavko: U svetu slikarstva crna i bela nisu boje, a fotografije su sa razlogom takve, bez boja. Smatram da sam tako ostavio mesta i razbio granice, da svako može da oboji sliku na svoj način, da svakoj senci da boju koja po njemu najlepše stoji.

Impala je…

Slavko: Milena – večita inspiracija.

Danju si zauzeta življenjem, a noću voljenjem. Čime si zauzeta u sredini? 

Tamara: U sredini je san kao večita težnja. San da napravim svoje prvo književno veče. San da objavim svoju prvu knjigu pre toga. San da moje reči uđu u čitanke ili pozorište. San da odem u Pariz. San da budem urednica. San da svoj časopis uređujem u svom restoranu. San da moja deca uče srpski i žive u Srbiji.

Koje paktove sklapaš sa Suncem? 

Tamara: Da kad sam ja tužna me ono gura da se smejem. Da kad je ono tužno, ja se u inat oblacima smejem da ga izmamim. To nam je kao tajni pozdrav – osmeh ono meni, osmeh ja njemu, pa čak i ako smo oblačni. Mislim da sam u nekom od prošlih života bila japanska trešnja i da mi je osećaj fotosinteze ostao urezan u porama.

slavko3.blacksheep.rs

Reči o koje se zaplićeš i one koje su ti slatke na jeziku su… 

Tamara: Milsim da „volim te“ upada u obe kategorije – zapnem, pa glavom prođem kroz zid ili padnem u naručje. Zaplićem se o psovke, o mržnju i drugu negativu. Slatko je slatko, zaplitanje, prijatelji, nedostajanje, kuća, crna ovca…

Koja dela su vam kao deca? 

Tamara: „Divno smo se poznavali“, „Još jedan ponovljeni randevu“, „To je ozbiljno“, „Sudar svetova“ i „Impala“. Teško meni i odlukama.

Slavko: Svi radovi su mi jako dragi, ali bih izdvojio Impalu, Breeze, Ljušture, Teška mehanika, Walking with elephant.

Kažu da slike govore više od reči. Šta je tvoje „više“?

Slavko: To „više“ je momenat percepcije posmatrača izgrađen na poljima mašte i inspiracije koju svi nosimo u sebi.

Kako je došlo do vašeg „umetničkog druženja“, saradnje, uklapanja i nastvaljanja? 

Tamara: Nezvanično smo jedno o drugome znali dosta, i to sve posredno kroz priču zajedničke prijateljice Marije. Zvanično smo se upoznali krajem januara ove godine.

Ubrzo ide Dan Zaljubljenih. U putu do bara smo pričali o svojim umetničkim pravcima, fotografijama, tekstovima i smejali se tome kako naša fakultetska zanimanja nemaju veze sa tim.

Svideo mi se koncept Slavkovih fotografija. Jako su inspirativne i sam koncept je veoma zanimljiv i poseban.

Slavko: Predložio sam joj da napiše nešto vezano za fotografiju „Imapala“, jer je ona meni jako bitna i draga.

Pesma pod nazivom „Impala“ je sutradan osvanula na portalu Blacksheep.rs u okviru kolumne Zaplitanje jezikom, posle toga sve ostalo je misterija. Šalu na stranu, posle reakcija na društvenim mrežama i sopstevnim reakcijama na naše zajedničko zaplitanje, odlučili smo da se ne zaustavimo na jednom remek delu već da našu sinergiju iskoristimo za stvaranje jednog novog umetničkog koncepta.

U maju iz tog druženja će izaći jedan zanimljiv umetnički koncep. Kažite nam nešto više o tome.

Izložba je bila logičan ishod i predstavlja kulminaciju našeg zajedničkog rada poslednjih par meseci. Smatramo da tekst i fotografija treba da prate jedno drugo zbog jednog celovitog, potpunog, doživljaja same ekspresije stvaraoca i percepcije posmatrača. Mislimo da smo ovime pokrenuli jedan novi pravac izražavanja kroz neraskidivu sinergiju fotografije i teksta, ili šire, samog vizuelnog i pisanog izražaja.

Ne želimo da otkrijemo celu priču, jer ovo bi trebalo da svako doživi na svoj način, bez sugestija stvaraoca. Zato želimo da vas pozovemo da 13. maja dođete u Bazu Crnu Ovcu da vidite ceo naš koncept i percepirate to na svoj način.

Zašto ste vi crne ovce?

Tamara: Crna ovca, Beli ovan.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Slavko Stamenić