10 maj -4

Prišao sam joj. Nisam više mogao da izdržim. Nasmešila mi se i  nije bilo razloga da čekam. Muzika je bila bolno glasna i prišavši jedino sam mogao da s njom razgovaram prislonjen na njeno uho. Nije mi to toliko smetalo, jer sam pio njen miris, tako izoštren i jasan, u magluštini dima i smrada alkohola. Lepo izvajano, mekano uho, lepo zaobljen potiljak. Njen dah i zreo ženski glas, onaj kojim se vode dnevnici na televiziji, samo su povećavali bes što dok mi govori,  gledam tri čovekolika orangutana kako pokušavaju da uhvate ritam. Posle par minuta, u kojima sam, ne znam ni sam kako, uspeo da savladam strah i budem jednostavno, udvarač, pitao sam je smem li da je otpratm do kuće kada krene, ili još bolje da li bi htela u jednu šetnju po mokroj ranojesenjoj večeri. Znao sam da želim da to lice gledam do kraja života. Da ga neprestano teram na smeh. Smeh do grča.

Pristala je i posle desetak minuta bili smo napolju. Adam i Eva u Edenu. Ulične svetiljke su bile daleko od nas, poređane duž bedema reke, a njen beli ten se jasno oslikavao, iako je svetlost jedva dopirala. Krenuli smo, a reči su nam lile. Sve one večeri kada nisam iznalazio snage da priđem devojkama koje su mi se dopadale, sada su iz sebe pretakale one neizgovorene reči i znao sam da ih govorim pravoj osobi. Slušala me poštujući nepisano pravilo obreda udvaranja. Posle moje intenzivne tirade, pošteno je reći i kratke, kao što sa muškarcima vazda biva, krenula je ona da priča. Bilo je u njenom glasu iste one jasnoće, ali je blago podrhtavao, i to me je sokolilo.

Tek tada, kada je svoje ime nekoliko puta ponovila, došlo mi je do svesti. Elizabeta ili ukratko i od milošte, Beta. Dobila je ime po nekoj čukunbabi, koja je još za vreme viktorijanskog doba bila srcolomka, nestalnog duha. Drznula se da se odvoji od svog ostrvskog plemena i kroči na za njih nerazumni kontinentalni deo sveta. Kako je uspela da upozna mladog Azerbejdžanca, istočnjačkog maga, to nikome nije jasno. Dalje mešanje krvi nastavio je neki Francuščić, u narednoj generaciji, a tada stižu i kod nas. Njena egzotična krv je među nama već dosta decenija, ali se taj maestralni krak njenog porekla, ako se malo bolje zagledam, vidi na licu. Jedva zaoštren i blago povijen azerski nos, alabastersko beli ten normanske aristokratije i neka francuska prefinjenost oslikana onim, dubokim, zadnjonepčanim i tek kadkad primetnim glasom R. Dok je slušam kako govori, ja u sebi iščitavam neki fantastični konglomerat hazarskog rečnika, sentimentalnog vaspitanja i sentimentalne povesti britanskog carstva. Pekićeve, Pavićeve i Floberove reči su samo bile putokaz ka njoj. Priručnik i vodilja, po kojoj ću prepoznati život žene svog života. Studira arhitekturu. Obožava orhideje i želi da prepešači Indiju. Čitala je Uliksa i njoj je to jedna od omiljenih knjiga. Svakom rečju  sve više sam se zaljubljivao. Neko je iz mog sna izvukao i stavio preda me.

Javio mi se san.

A onda je pomenula, nehajno, svoju opsednutost brojem -4. „Teško je to objasniti. Nema tu neke magije ili duhovne uzvišenosti. Naprosto, svi pod brojevima jedino priznaju pozitivne, a ja, eto, i negativne. Pošto je nemoguće baratati tim brojem u stvarnosti- jednostavno ne mogu da imam -4 ruže u vazi ili -4 omiljene knjige- ja njime baratam u nestvarnosti. Kada mi se nešto desi, kada nešto novo upoznam, kada mi se desi neko osećanje, ja sve to umanjim za četiri, ili naprosto dodam svoj omiljeni broj i načinim jedan prozor, jedan otklon. U tom prostoru ja vladam. Ta četvorka je moje dvorište. Ja ga uređujem kako želim, i uživam. Taman koliko mi treba. Nikad ne očekujem previše, a ne dozvoljavam da išta izađe iz tog ograđenog prostora. Ta četvorka je moj šanac. Nije izvikana trojka, ni dosadna petica.“  Dok je to govorila, usredsređeno je gledala preda se. Završivši, okrenula se, pogledala me nekako rendgenski i nasmejala se. Videla je moju zbunjenost, i dopalo joj se što mi je pokazala da mi se hrabrost da joj priđem isplatila.

Hodali smo tako, čini mi se vekovima, rađajući se ponovo na svakom uglu. Putovali smo kroz vreme, brže nego kroz prostor. Noć je bila topla. Krošnje mirne, cakleće od kiše, a po betonu razmazani hijeroglifi od krede. Tek po neko svetlašce na nekom prozoru je gorelo, a ona poznata tišina grada dozvolila je da nam se duše čuju.

Živi daleko. U taj deo grada nisam nikada zalazio. Delovao je kao i svaki drugi. Miran, neuređen, prljavkast i siromašan. Baš kao i moj. Pred njenom zgradom smo postajali jedan poljubac dugo. Zastavši pred ulaz tiho sam rekao: „Ako budeš pokušala da me poljubiš, znaj da ću pružiti vrlo nikakav otpor.“ To je naprosto izletelo iz mene. Nisam uputio skoro ni jedan kompliment, jer sam naprosto zaboravio, želeo sad da čujem sve o njoj i da joj ispričam što više o sebi. A sada ova glupost. Čim sam to izgovorio poljubila me je, stavivši oba dlana na moje obraze. Uokvirila me je i probala. Taj mekani i vlažni tren je kratko trajao. Spustila je ruke, odvojila se od mene, nesmešila i ušla u zgradu. Ja sam odšetao kao zombi.

Ne znam kako i kada sam stigao kući, ali čim sam se probudio shvatio sam da ne znam kako se preziva, u kom stanu živi, da joj nisam dao svoj broj, uzeo njen ili dogovorio novo viđanje. Počeo sam kao i svaki moderni voajer da prekopavam po raznim društvenim mrežama i pronašao profile svih njenih drugarica, ali ne i njen. Bila je na po nekoj slici, ali me na kraju cela ta istraga nije dovela ni do čega. Na svakoj od tih slika je kursor prelazeći preko njenog lica pokazivao drugo ime. To mi je delovalo zabavno. Ima u njoj života za nekoliko imena.

Pošto je prošlo nekoliko dana, a maltretiranje prijatelja da i oni nešto saznaju nije urodilo plodom, odlučio sam se da odem do njene zgrade i probam da doprem do stana. Zgrada je imala osam spratova, pa sam naprosto oduzeo četiri. Od šest stanova na tom spratu oduzeo opet četiri i došao do broja 20. Ne znam kako, ali znao sam da je tu. Spisak stanara nije bio detaljan, samo prezimena. Stižem do vrata. Dubok udah i zvono. Zvuk kao na železničkoj stanici me malo prepao. Nakon par trenutaka otvara jedna starija žena. Ja maksimalno skoncentrisan, umirujući se, ne zato što sam pogrešio vrata, u to sam siguran, nego što je tu, tik iza leđa te žene vazduh koji udiše Elizabeta svakog dana, tu je njen miris i tu je oltar broju -4, izgovaram: „Oprostite, da li ovde živi Elizabeta?“ Žena prvo blago podiže obrve, a onda naglo mršti veđe i stropoštava uzdah. „Ne mladiću, ovde živi Vidosava. Tako joj je ime. Stalno ih menja, ali do sada nije bila Elizabeta. Uđi, dečko.“

Elizabetina, to jest, Vidosavina mama mi je objasnila, da je ime dobila po nekoj čukunbabi koja je bila komita ili tako nešto. Ništa od onoga što mi je rekla, sem broja -4, nije istina. To ne govori svakom. Prava istina je da ima dijagnozu. Šizofrenija ili kako mi je jedan drug sa medicine rekao, shizofrenija, „Latini nisu imali slovo š!“ Nije to poremećaj ličnosti. Ona je uvek Vidosava, samo ne voli svoje ime. Nekada uz njega doda i po koju pikanteriju. Bila je po ustanovama, ali joj je to odmoglo. Pije lekove, a doktori savetuju da živi „normalno“, kao i njeni vršnjaci. U poslednje vreme joj je bolje, i imao sam sreću da je vidim u tim, boljim danima. Sada je sa ocem otišla na selo. Boravak uz životinje joj je odmor od grada, koji je često uznemiruje. Ćutao sam sve vreme i one reči koje je Betina majka izgovarala mešale su se sa zvukom rušenja u glavi. Nisam posedeo dugo. Ustao sam bez i jedne jedine misli. Izašao i krenuo kući.

Kada sam izašao iz zgrade dozvao me je glas sa terase. Pogledao sam na gore, a ona je doviklnula. „Jeste li se upoznali pre neko veče?“. Ja tupavo klimnuh glavom. „Onda je ovo za tebe. Zaboravila sam da je ostavila.“ Bacila mi je sklopljen komad papira pričvrćen štipaljkom. Pokupio sam ga i stavio u džep. Nisam ni otpozdravio. Bio sam besan, razočaran, uništen. Kako je mogla da postoji, a da sada bude neko drugi.

Posle stotinak metara sam gurnuo ruku u džep i odmotao papir. „Zbog tebe želim da sam crvenokosa. Više nikada neću biti Beta, ali ti nastavi da budeš Uliks, čeka te Odiseja. Idi traži Penelopu.“

Elizabeta. Crveneokosa, granitna Selenićeva Elizabeta. Ona za koju niko ne zna da je volim.

Pa da li je moguće da me je svojim iskonskim očima što plešu na struni između ludila i genijalnosti, pročitala. Detaljima koje mi je nudila, namamimala me je, a ja sam sam odbarao koji da primetim i sam sam sklopio sliku koju želim da vidim. To su njeni receptori osetili i samo je nastavila sa ulogama koje sam joj dodelio, i onim koje mi je dozvolila da preuzmem. Ko zna još koliko sam detalja izostavio, opčinjen onim što sam naslutio. Njen duševni raskol je mene sastavio.

Načinila nas je princem i princezom jednog zaboravljenog, satrtog, preoblikovanog i carstva u kome ne zalazi Sunce. Uvukla me je u svoju igru. Bila je Ateh, a ja Frederik Moro. Bili smo Uliks i Elizabeta. Bili smo Stevan i Boadicea. Bili smo sve to umanjeni za četiri. Bili smo beskonačni, -4.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: favim.com, tumblr.com, rebloggy.com