06 sep Zvaće se Marko

– Znaš li da je jezik plavog kita veliki kao slon? Ja sam Marko iz Užica. Imam sedam godina i bio sam kod tetke i teče. Da znaš kako veeeeliku kuću imaju i mnogo su bogati. Bilo mi je baš lepo, vodili su me u luna park i na utakmicu. Video sam i sestru, ali ona stalno traži pare i dosadna je. Da ti pričam šta sam još radio…

Divno. Samo mi je derište nedostajalo. Ušuškala sam se dublje u svoj novi kaput i ignorisala taj glasić i čupavu glavicu koja mi se unosila u lice i remetila moj plan da narednih šest sati gledam u prazno ili žmurim, bez misli. Umorna sam od prethodne radne sedmice, od putovanja, od vikenda – kupovine, vođenja ljubavi, čišćenja, pranja, besmislenih rasprava, ćutanja, opet vođenja ljubavi, čekanja na -15, jer autobus iz Skoplja uvek kasni. Kasno je, iscrpljena sam, a ovaj mali čupavac ne prestaje govori sve što zna i što se mene uopšte ne tiče. I onda…

– A čija si ti mama?

– Ničija! – nadobudno odgovaram.

– Šteta! Cool si i baš si lepa, a i zoveš se isto kao moja mama. Evo, mogu ja večeras da ti budem sin.

Gleda me sažaljivo dok pomera ceo moj savršeno kontrolisani mikrosvet. Još uvek sam mlada, bavim se poslom koji volim, imam momka. I ne, ne želimo decu. Zato što želimo vikendom da spavamo do podne, zato što smo ambiciozni, zato što želimo da putujemo gde god i kad god poželimo, zato što je brak prevaziđen,  zato što je hiljadu razloga za to. Dok mi se krezubi čovečuljak uvlači pod kožu, smišljam bezbroj opravdanja za život koji vodim i objašnjavam sebi da sam to oduvek želela. A nisam. To je ono što ON želi, a ja se povinujem, prilagođavam, postajem savršena, moderna, a ne neka tamo primitivna žena. Zar majčinstvo primitivizam? Kakav paradoks! Osećam mučninu, iako mi vožnja nikada nije smetala. Moram da prekinem užasne misli koje nemilosrdno naviru.

– Hajde da se igramo! Kaldonta, asocijacija…šta god ti voliš!

– Neću da perem zube, juče sam ih prao!

– To je igra, dečače.

– Onda može! Lepo sam ja rekao da si ti cool!

Čovečuljak je shvatio pravila, zahtevao da započne igru i obećao mi da ću izgubiti, ali da ne smem da se ljutim.

– Pucaj, čupavi!

– Stara!

– Ko je star? O čemu ti?

– To je reč. Počeli smo sa igrom.

Vragu je baš starost prva pala na um. Ne plašim se ja nje, mlada sam. Udaljena sam od nje koliko i “tačka Nemo” od kopna. Ne razmišljam o borama, smežuranoj koži i ostalim demonima svake žene koja je zagazila u tridesete. No, nije baš ni da za istu imam neki plan. Valjda sam ubeđena da ću raditi sve isto što i sada, da je moj život zaista Švicarska. A šta ako, tako stara i zborana, budem ostavljena? Šta ako ostanem sama? Šta ako bude prekasno da promenim mišljenje? Hoću li smeti da tražim pomilovanje za nešto što je bilo lični izbor? Ponovo kreće mučnina. Treba mi čistog zraka, a pauza neće još sigurnih dva sata.

– Radost!

Uzvraćam udarac! Sad sam na svom terenu. Radost je onaj čips u ponoć, svetla naplatne rampe koja govore da sam nadomak cilja, ušuškavanje u moje omiljeno ćebe. Radost je i burek sa sirom i jutarnja kafa u crvenoj šolji. Radost su prijatelji uz koje rastem. Radost je porodica bez koje ne bih znala ko sam. Radost je i ljubav. Ne znam da li je imam. Radost su i poljupci. A sve ih je manje. Hm… Ne znam baš koliko sam na svom terenu.

– Stopa!

Merna jedinica, jedna od najstarijih. Nekada su različiti narodi imali svoju. Danas se koristi internacionalna. Znate ono, da se bolje razumemo da bismo se više voleli. Više nego ikada smo jednaki, više nego ikada se priča o ljudskim pravima, više nego ikada se međusobno ubijamo. Primitivno je rađati i voleti, moderno je uništavati. Sedmogodišnjem dečaku je stopa kad ostaviš trag u snegu ili blatu. I onaj otisak šape koju je njegov pas ostavio na svežem betonu. Njegova stopala su mala, a tatina velika. Kaže da njegova ne smrde, pere ih češće nego zube.

– Parobrod!

Kažem mu da je to zaista veliki brod koji se pokreće uz pomoć vodene pare. I da je to Titanik, senzacija jednog doba, gigant koji je potonuo, misterija koja traje i danas, inspiracija mnogima. Titanik je i film, tragična ljubavna priča, priča uz koju devojke uvek plaču. Plaču i dečaci, kad ih niko ne vidi. Kažem mu i da umetnost često tragiku realnosti pretvara u lepotu. On će možda biti mornar kad poraste, biće najhrabriji gusar i vladaće svim morima. Kažem mu da bi sve seke ljubile mornare, ali da mornari moraju redovno prati zube. Odgovara mi da nemam pojma o ljubljenju. Ljubi se usnama, a zubima se grize.

– Odluka!

– Izgubila si!!! Marko je šampiooon! – odleže autobusom.

Pobednik je položio svoju čupavu glavicu u moje krilo i zaspao. Umazao mi je novi kaput čokoladom. Nisam se naljutila. Razmišljam o težini odluke, odluke da život manje sagledavam fatalistički, a više kao rezultat sopstvenih izbora. Da li je odluka da sebi uskratim šansu za jednog ovakvog musavca ono što ja zaista želim? Da li je slučajnost to što se njegova mama zove kao ja i što je od svih putnika izabrao baš mene? Već osećam grčeve u nogama, a ne smem da se pomerim, ne želim da ga probudim. Neopisiv je osećaj topline dok posmatram dete koje spokojno spava. I propustila sam pauzu za cigaretu, a inače to ne činim, pa sve i da ćuskije padaju vani. Izgubila sam igru, donela sam odluku, životnu. Vreme je da krenem. Malene ruke prave obruč oko mog vrata, dobijam poljubac u obraz, onaj koji pukne. Kaže mi da ću ja biti cool mama. Kažem mu da je divan dečak i da će biti najhrabriji mornar, i da mora da pere zube.

– Halo! Stigla sam. Brzo mi je prošlo vreme, imala sam zanimljivog saputnika.

– Kog saputnika? – mešaju se strepnja i ljutnja u glasu.

– Sedmogodišnjeg dečaka. Mnogo je sladak i …

– Ok, ne zanima me. Kad se vraćaš?

– Neću se vratiti tamo.

– O čemu ti pričaš? Zašto?

– Zbog kaladonta, zbog toga što se usnama ljubi a zubima grize, zbog jednog mornara, zbog sira i vojne muzike. Zbog Marka.

– Ti si potpuno poludela! Idi, rađaj decu!

Sitni su sati. Hladnije je nego kada sam krenula. Stojim sama na vetrometini, kaput mi je umazan čokoladom. Drhtaji tela su beznačajni u odnosu na drhtaje duše. Smešim se jer sam odlučila da sebi dam šansu. I jer sam odlučila da ne prkosim sebi, da se ne stidim svojih želja. Lako podižem težak kofer, sada znam kuda idem, znam da ostavljam ono što sam nazivala srećom. Bridi mi obraz od poljupca, puno mi je srce od miline.

Njegova majka se zove kao ja. Moj sin, ako se rodi, zvaće se kao on. Zvaće se Marko.

Autorka: Violeta Mićović

Fotografija: favim.com