23 jul Život je surov

Sa brigama odlazimo u krevet, a budimo se sa strepnjom. Zabrinuti smo za sopstvenu egzistenciju, za opstanak naše porodice. Iznova i iznova sebi postavljamo pitanje kako preživeti dan, kada nemamo sa čime. A i odakle nam? Odvajamo poslednju paru za osnovne ljudske potrebe. Svakog dana gutamo vlastitu pljuvačku, brišemo znoj i stežemo kaiš. Zbog koga? Zbog naše dece koja su najlepše blago,  najveća radost i najsvetlija bića. Njihov osmeh je vredniji od bilo kog dijamanta. Neprocenljiv je, a dečje suze su najčistije na svetu.  One su  malene, blistave, ali brzo se zaboravljaju i brišu s lica. A šta je sa našim suzama?  Njih niko i ne vidi, sklanjamo ih hitro, mada često po koja kane niz obraze. Sama sklizne, niko je ne primeti, jer potiremo glavu, ali oči su tu, naduvene i crvene. U njima se odražavaju naše brige.  Nejasan strah je prisutan, ta primarna emocija za bolje sutra. Novi je dan. Novi početak. Umivene oči traže pogled ka suncu, ali zavese još uvek nisu podignute. U sobi je mrak, vlada tišina, a sve to nadjačava ubrzano lupanje srca. E to je realnost.  Novčanik je na stolu. Znam koliko novca u njemu imam, i kako izgleda sa svih strana. Spoljašnji deo je star i izguljen, a unutrašnji je pocepan i rašiven, ali u njemu ima nekoliko izlepljenih novčanica i  sitnih kovanica. Tanak je, poznajem ga dugo, ali moram da ga otvorim.  Evo i danas sam osetila  miris dinara, koji je krvavo stečen i pošteno zarađen. Uzela sam ga, stavila  u šaku i zatvorila novčanik. Smejem se od muke, on je prazan, ali zato je moja duša puna.

Autorka: Jovana Radulović

Fotografija: favim.com